Kruna mačeva

„Ustaj, ženo“, reče glas što je ličio na mrvljenje trule koske, a Mogedijenine oči se smesta otvoriše. Gotovo je poželela da joj se vrati san.

Nikakva vrata ni prozori nisu kvarili bezlične kamene zidove njenog malog zatvora, a tu nije bilo svetlolopti, pa čak ni običnih lampi, ali odnekud je dopirala svetlost. Nije imala pojma koliko dana je bila tu, samo je znala da se bezukusna hrana neredovno pojavljivala, da je jedno jedino vedro koje je služilo za lične potrebe pražnjeno još neredovnije, a sapun i vedro namirisane vode bili su nekako ostavljeni za nju kako bi mogla da se očisti. Nije bila sigurna je li to milost ili ne; oduševljenje što vidi vedro vode podsetilo ju je koliko nisko se srozala. Šajdar Haran se sada nalazio sa njom, u ćeliji.

Žurno se skotrljavši sa svoje slamarice, ona je klekla i spustila lice na prazan kameni patos. Ona je uvek činila sve što je bilo neophodno za preživljavanje, a Mirdraal je bio vrlo revnosan kako bi je podučio šta je neophodno. „Žudno te pozdravljam, Mia’kova.“ Gorki naziv goreo joj je na jeziku. „Onaj koji me poseduje", to mu je bilo značenje, ili jednostavno: „Moj vlasnik“. Čudni štit koji je Šajdar Haran upotrebio na njoj Mirdraali to nisu mogli, ali ovaj jeste za štit nije bilo dokaza, ali ona nije ni pomišljala da usmerava. Prava moć njoj je bila uskraćena, naravno ona se mogla povući samo uz blagoslov Velikog gospodara ali Izvor ju je iskušavao, iako je zbog sjaja na ivici vidljivog delovao nekako čudno. I dalje nije razmišljala o tome. Svaki put kada je Mirdraal dolazio, on je pokazivao njenu umoklopku. Usmeravati previše blizu sopstvene kur’suvre bilo je užasno bolno, a što si bliži, bol je bivao jači; ovako blizu, činilo joj se da ne bi preživela ni kad bi samo dotakla Izvor. A to je bila najmanja od opasnosti umoklopke.

Šajdar Haran se zakikota, što je ličilo na cepanje osušene ispucale kože. To je bila još jedna različitost ovog Mirdraala. Daleko okrutniji od Troloka, koji su bili samo naprosto krvožedni, Mirdraali su bili hladni i bez ikakvih osečanja za bilo šta. Međutim, Šajdar Haran je često pokazivao da se zabavlja. Do sada se osećala srećno što je zadobila samo modrice. Većina žena bi se do sada već našla na ivici ludila, ako ne i preko nje.

„I, žudiš li da se pokoravaš?“, pitao je taj šuškavi, rendajući glas.

„Da, žudim da se pokoravam, Mia’kova.“ Šta god je potrebno da bi se preživelo. Ali ipak zasopta kada se hladni prsti odjednom upetljaše u njenu kosu. Ona se sama podigla na noge koliko je mogla, ali ipak je bila povučena nagore. Makar su joj ovog puta stopala ostala na tlu. Mirdraal ju je bezizražajno proučavao. Sećajući se ranijih poseta, morala je da se napregne kako se ne bi trgnula, ili zavrištala, ili jednostavno posegla za saidarom i okončala to sve.

„Zatvori oči“, reče joj, „i drži ih zatvorene sve dok ti ne naredim da ih ponovo otvoriš.“

Mogedijen je čvrsto zažmurila. Jedno od učenja Šajdara Harana bila je trenutna poslušnost. Sem toga, zatvorenih očiju, mogla je pokušati da se pretvara kao da je negde drugde. Šta god da je potrebno.

Iznenada, šaka u njenoj kosi gurnu je brzo napred, a ona i pored svih napora zavrišta. Mirdraal je nameravao da je natera da otrči pravo na zid. Ona podiže ruke kako bi se zaštitila, a Šajdar Haran je otpusti. Zateturala se najmanje deset koraka ali njena ćelija nije imala deset koraka od zida do zida. Dim drveta: namirisala je slab dim spaljenog drveta. Međutim, i dalje je držala čvrsto stisnute kapke. Nameravala je da nastavi samo sa modricama, a to znači što je manje moguće modrica, koliko god da joj uspeva.

„Sad možeš da gledaš“, reče joj dubok glas.

I jeste progledala, pažljivo. Govorio je visok mladić, širokih ramena, u crnim čizmama i čakširama i sa lepršavom belom košuljom nezavezanom pri vrhu, koji ju je

prodornim plavim očima posmatrao iz duboke, meke naslonjače, pred mermernim kaminom u kome su plamenovi poigravali na dugačkim trupcima. Stajala je u drvetom obloženoj prostoriji koja je mogla pripadati dobrostojećem trgovcu ili plemiću osrednjeg staleža u ovom vremenu, nameštaj je bio delimično izrezbaren, sa pozlatom tu i tamo, a tepisi protkani crvenozlatnim arabeskama. Međutim, ona uopšte nije sumnjala da je negde u blizini Šajol Gula; nije imala osećaj Tel'aran’rioda, a to je bila jedina druga mogućnost. Brzo okrenuvši glavu, ona duboko udahnu. Mirdraala nije bilo nigde na vidiku. Čvrste trake kuejnde oko njenih grudi kao da su nestale.

„Jesi li uživala u svom vremenu u vekuli?"