Piknik pored puta

Zona, okuženi stanovnici koji su pobegli iz nje i zamalo satanizovani koji još u njoj žive, međunarodna policija i snage UN, šverceri koji trguju predmetima iz «zone»... u romanu kao da je odražena strašna budućnost — stvarnost naših godina. A Promukli Hju i Mršavi Fil — za koga oni zapravo rade? Svakako ne za neku mafiju ili običnu kriminalnu organizaciju. Oni su zapravo posrednici koji nabavljaju «robu» iz Zone za vojno-industrijski kompleks SAD. Jer, iako SAD preko UN već učestvuju u proučavanju i nevojnoj eksploataciji onoga što stiže iz Zone, njih, kao i uvek, ne zadovoljava samo delovanje kroz Ujedinjene Nacije. Preko UN se «blagodeti» Zone ne mogu iskoristiti u vojne svrhe i zato se do potencijalnog oružja dolazi posredstvom stalkera i lica kao što su Fil i Hju. Na kraju, jedan kontejner sa zatvorenom smrću dospeva u «privatnu firmu», Kariganovu laboratoriju — deo VIK-a Sjedinjenih Država, gde dolazi do tragedije.

«Tako im i treba — dobili su šta su tražili» — raduje se stalker Šuhart koji im je, posle dugih moralnih kolebanja i višestrukih predomišljanja, taj kontejner i prodao.

Interesantni su putevi asocijacija na koje nas šalju braća Strugacki, odnosno njihovi junaci, kad pokušavaju da objasne Zonu i predmete u njoj. Objašnjenje koje izaziva najburniju reakciju i negodovanje kod Ričarda Nunana je da su vanzemaljci jednostavno svratili na piknik i otišli, ostavljajući za sobom gomilu otpadaka. Kako da nas to ne seti na mračnog filozofa Heraklita koji je tvrdio da je «svet gomila otpadaka bačena dole slučajno» («Istorija grčke filozofije», Lućano De Krešenco). A onda, iz grčke filozofije u indijsku. Prema Vedama, univerzum ima četiri ciklična doba: satja-jugu, treta, dvapara i kali-jugu. Prvo je Zlatno doba a onda sledi postupno propadanje u tri faze. (Valjda ne treba posebno ni naglašavati da mi sada živimo u četvrtom i najgorem dobu — kali-jugi.). Ali ono što je u vezi sa «Piknikom pored puta» interesantno, to je da u satja-jugi «polubogovi sa viših planeta silaze na piknik ili odmor u pojedina mesta na planetu Zemlju» («Atma» br. 4). Ako su u prvom dobu na zemaljske piknike dolazili bogovi, da nisu ovi iz četvrtog upravo staroindijski tehnologizovani demoni? Ali nobelovac Valentin Pilman ne zalazi u ovakva objašnjenja Posete već pruža Nunanu (i nama) lepša i prihvatljivija.

I najzad, čemu nas vodi ovaj roman, kao i svi slični? Prateći istoriju «posećenog» grada Harmonta, za kojeg nije jasno da li se nalazi na tlu V.Britanije, Kanade ili negde drugde (iz teksta je jasno toliko da nije u Evropi niti u SAD), prateći život stalkera Šuharta (reč «stalker» izvedena je od glagola «to stalk» — prikradati se, loviti ili tražiti nešto prikradajući se) uz upravo maestralnu karakterizaciju njegovog lika, razvoja, motivacije, kolebanja i predomišljanja prilikom dejstava, dolazimo do glavnog — Zlatne kugle, mašine za ispunjavanje želja. Sve ono ranije — obilje neverovatnih fantastičkih ideja, sve do osporavanja logike i statističke verovatnoće ili «perpetuum mobila» (mada, niko u romanu i ne dokazuje da je to pravi perpetuum mobile — taj prsten koji se nezaustavljivo vrti svakako koristi ljudima nepoznatu energiju koju crpi iz samog sebe ili iz okolnog prostora) — sve je to nevažno pred mašinom za ispunjavanje (tobože) svih želja koja je stalkerima postala nekakav alternativni Bog ili čak zamena za Boga. «Ali ako si ti zaista takav — misli Šuhart — svemoguć, sveznajuć... shvatićeš sve i sam. Pogledaj u moju dušu, a ja znam da je tamo sve što ti treba.»

Poslednja Šuhartova nada, Zlatna kugla, Bog ili vanzemaljci od kojih očekujemo spas... ali prvo treba da uspostavimo kontakt sa njima — a kako ćemo razumeti «njih» ako ne razumemo ni sami sebe? I to je ono što nam poručuju svi pisci SF romana o neuspelim kontaktima sa (još uvek hipotetičkim) vanzemaljcima: sporazumejmo se prvo međusobno. Kontakt sa njima ne može biti ostvaren ili, ako je i došlo do nekakvog kontakta, on ne može biti zadovoljavajuć za nas, a tim više ni za njih, ako smo ovakvi kakvi smo. I onda nam postaje jasno šta se dešava sa Šuhartom koji je iskreno, celim svojim bićem poželeo «sreću za sve besplatno i da svima bude dobro», i šta se dešava sa svetom kojem je Šuhart to poželeo. Ne dešava se ništa. Svet je ostao, ostaje, ostaće kakav je bio — dok ne zaželimo svi, ili bar veći deo čovečanstva, isto to i dok ne počnemo, bez pozivanja u pomoć bogova ili vanzemaljaca, sami da radimo ozbiljno na tome.

A. L. 2000.