«Пой, не бойся вилы, пока жив Марко-королевич и есть у него вещий конь и золотой шестопер». Милош затянул песню:
«А Марку je песма омилила,Наслони се седлу на облучjе;Марко спава, Милош попиjева.Зачула га вила Paвиjоjлa,Па Милошу поче да отпева;Милош лева, вила му отпева.Лепше грло у Милоша царско,Jесте лепше него je у виле;Расрди се вила Paвиjоjлa,Пак одскочи у Мироч-планину,Запе лука и две беле стреле,Jедна уд’ри у грло Милоша,Друга уд’ри у срце jуначко».«Марко, побратим по Богу! – воскликнул Милош. – Вила меня устрелила». Очнулся Марко ото сна, припустил Шараца и стал нагонять вилу.
Кад се вила виде у невол(ь)и,Прну jaднa[117] небу под облаке;Потеже се буздованом Марко,Белу вилу мећ’ плећи удари,Обори je на земл(ь)ицу чарну,Пак je стаде бити буздованом,Преврће je с десне на лиjеву,Пак je биje шестопером златним.Стала молить его вила: «Пусти меня живою! Я наберу зелья и залечу раны у Милоша». Отпустил ее Марко-королевич; набрала вила целебных трав и залечила юнаку тяжелые раны: еще лучше (= сладкозвучнее) стало у Милоша горло, чем было прежде. Говорила потом Равиjоjла между своими подругами:
«О чyjeтe, виле-другарице!Не стрељте по гори jyнакa,Док je гласа краљевича МаркаИ његова видовита ШарцаИ његова шестопера златна».