Srce zime

Na istok je vetar duvao, nad hladnim sivozelenim talasima okeana, ka Tarabonu, gde su se brodovi već istovarali ili su čekali da uplove u luku Tančiko i spuste sidro uz miljama duge niske obale. Još brodova, velikih i malih, ispunjavalo je ogromnu luku, kao i dereglije koje su prevozile na obalu ljude i tovar, jer ni na jednom od gradskih dokova nije bilo praznog prostora za vez. Stanovnici Tančika bili su uplašeni kada je grad potpao pod nove gospodare, s njihovim drugačijim običajima i čudnim stvorenjima i ženama koje su mogle da usmeravaju na povocima, i ponovo su se uplašili kada je pristiglo brodovlje nepojmljive veličine i kad su počeli da iskrcavaju ne samo vojnike nego i oštrooke trgovce i zanatlije s njihovim alatkama, pa čak i čitave porodice s kolima punim zemljoradničke opreme i nepoznatih biljaka. Mada, bili su tu i novi kralj i nova parnah da proklamuju zakone, a ako su kralj i parnah bili odani nekoj tamo dalekoj carici, ako je seanšansko plemstvo zauzimalo mnoge dvorce i tražilo mnogo veću poslušnost od svakog tarabonskog lorda ili gospe, za većinu ljudi život se nije mnogo promenio, osim nabolje. Seanšanska Krv imala je vrlo malo dodira sa običnim svetom, a sa čudnim običajima moglo se živeti. Rasulo koje je razaralo zemlju pre toga sada je bilo samo sećanje, kao i glad koja ga je pratila. Pobunjenici i razbojnici i Zmajuzakleti koji su se nekada rojili zemljom sada su bili mrtvi ili zarobljeni ili proterani severno od Almotske ravnice, bar oni koji se nisu pokorili, a trgovina se ponovo pokrenula. Horde izgladnelih izbeglica koje su bile zakrčile gradske ulice vratile su se nazad u svoja sela, na svoja imanja. A u Tančiku nije ostajalo ništa više novopridošlih nego što je grad lako mogao podneti. I pored snegova, vojnici i trgovci, zanatlije i zemljoradnici širili su se kroz unutrašnjost zemlje u hiljadama i desetinama hiljada, pa iako je ledeni vetar uporno šibao Tančikom, posle svih teških nevolja kroz koje su prošli bili su zadovoljni sopstvenom sudbinom.

Na istok je vetar duvao preko mnogih liga, čas jače čas slabije, rasipajući se ali nikada ne zamirući, na istok i zanoseći ka jugu, preko šuma i poljana uvijenih u zimu, golih grana i smeđe trave, konačno prešavši ono što je nekada bila granica između Tarabona i Amadicije. Još je to bila granica, ali samo po imenu, jer su carinarnice bile uklonjene, a stražari su nestali. Duvalo je na istok i jug, oko južnih prevoja Maglenih planina, uvijajući se oko visokih zidina Amadora. Pokorenog Amadora. Steg na vrhu ogromne Tvrđave Svetlosti lepršao je na vetru, zlatni soko na njemu delovao je kao da stvarno leti držeći munje u kandžama. Malo je domaćih stanovnika napuštalo svoje kuće osim za potrebu, a i to malo žurilo je niz zaleđene ulice, stiskajući ogrtače oko sebe, pogleda prikovanog za tlo. Pogleda prikovanog za tlo ne samo da bi videli kuda idu po klizavim, kamenom popločanim ulicama, već i da bi izbegli da gledaju Seanšane, koji su povremeno projahivali na zverima nalik mačkama bronzane krljušti, velikim poput konja, ili čelične velove Tarabonaca što su čuvali grupice nekadašnjih pripadnika Dece Svetla, sada okovanih i poput životinja nateranih da vuku kola sa đubretom na putu iz grada. Jedva da je prošao mesec i po od seanšanske opsade, a ljudi u glavnom gradu Amadicije osećali su oštar vetar kao kaznu, i oni što nisu proklinjali sopstvenu sudbinu, razmišljali su o grehovima koje mora da su počinili čim su osuđeni na ovo.

Na istok je vetar zavijao, preko napuštenog zemljišta gde su mnoga sela bila spaljena a imanja uništena sa sve ljudima koji su na njima živeli. Sneg je podjednako prekrivao ogaravljene grede i napuštene ambare, smekšavajući prizore iako se umire ne samo od gladi, već i od smrzavanja. Mač i sekira i koplje već su posetili taj kraj i ostali da ponovo ubijaju. Na istok, sve dok vetar nije zapevao tužbalicu nad nezaštićenom Abilom. Nikakvi barjaci nisi lepršali na kulama stražarama nad gradom, jer u njemu je bio Prorok gospodara Zmaja, a Proroku sem sopstvenog imena drugi barjak nije bio potreban. U Abili ljudi su više drhtali na pomen imena Prorokovog nego zbog vetra. Drhtali su i drugde.

Krupnim koracima napuštajući visoku trgovačku kuću u kojoj je Masema živeo, Perin je pustio da vetar vitla njegovim krznom opervaženim ogrtačem dok je navlačio rukavice. Podnevno sunce nije grejalo, a vazduh je duboko grizao. Trudio se da mu lice sve vreme bude bezizražajno, ali bio je suviše besan da bi osećao hladnoću. S naporom je držao ruke podalje od sekire o svom pojasu. Masema - neće tog čoveka nazivati Prorokom, ne u svojim mislima! - Masema je sasvim verovatno bio budala, a sasvim sigurno lud. Moćna budala, moćnija od većine kraljeva, i luda od toga.