Srce zime

„Još nešto, moj lorde", rekao je. „Beli plaštovi su učestvovali u bici, ali izgleda da je Valda uspeo da ih na kraju većinu makne s bojišta. Taj ima sreću Mračnoga. Čini se da niko ne zna kuda su otišli. Ili će pre biti da svi kazuju drukčije. Ako smem da kažem, ja sam za istok. Dalje od Seanšana." I prema Abili, naravno.

Onda opklada nije izgubljena. Iako čovek nije time započeo. Izjednačenje, možda. Daleko napred, soko se vinuo visoko u nebo bez oblaka, i pošao na sever. Doći će do logora mnogo pre njega. Perin se mogao setiti vremena kada je imao malo briga, koliko i taj soko. Bar u poređenju sa sadašnjicom. Beše to vrlo davno.

„Pretpostavljam da Bele plaštove više zanima da izbegnu Seanšane nego da smetaju nama, Balvere. Ionako se ne možemo zbog njih kretati brže nego zbog Seanšana. Jesu li oni drugi deo vesti?"

„Nisu, moj lorde. Jednostavno, zanimljivost." Balver je, izgleda, mrzeo Decu Svetla, pogotovo Valdu - zato što se loše poneo prema njemu negde u prošlosti, slutio je Perin - ali kao i sve ostalo kod ovog čoveka, bila je to suva, hladna mržnja. Bez strasti. „Druga vest je da su Seanšani vodili još jednu bitku, ovu u južnoj Altari. Protiv Aes Sedai, moguće, iako su neki spominjali muškarce koji usmeravaju." Napola se okrenuvši u sedu, Balver je pogledao natrag na Grejdija i Niejlda u njihovim crnim kaputima. Grejdi je razgovarao sa Elijasom, a Niejld sa Aramom, ali oba Aša’mana izgledala su kao da drže šumu na oku, što su činili i Zaštitnici iza njih. Aes Sedai i Mudre su takođe tiho razgovarale. „Protiv čega god da su se borili, moj lorde, jasno je da su Seanšani izgubili i da su ih otposlali natrag u Ebou Dar."

„Dobre vesti." Perin je to rekao ravnodušno. Dumajski kladenci mu ponovo blesnuše u mozgu, jače nego pre. Za trenutak je bio leđa uz leđa s Loijalom, očajnički se boreći, siguran da mu je svaki sledeči dah poslednji. Prvi put toga dana on zadrhta. Barem Rand zna za Seanšane. Barem na to ne mora da misli.

Postao je svestan da ga Balver posmatra. Proučava ga, kad kao ptica proučava nekakvu čudnovatu bubu. Video ga je da drhti. Mali čovek voli sve da zna, ali ima tajni koje niko nikada neće otkriti.

Perin skrenu pogled opet na sokola, čak i njemu jedva vidljivog. Naveo ga je da pomisli na Failu, svoju vatrenu sokoliću. Svoju prelepu sokoliću. Odbacio je iz svojih misli Seanšane i Bele plaštove, pa čak i Masemu. Barem na neko vreme.

„Hajde da malo ubrzamo korak", doviknuo je ostalima. Soko će možda videti Failu pre njega, ali za razliku od ptice, on će videti ljubav svoga srca. I danas neće vikati na nju što god da se dogodi.

2 Oteta

Soko uskoro nestade s vidika; na drumu nije bilo drugih putnika, ali koliko god da je Perin žurio, brže kretanje mu nije dozvoljavalo smrznuto korenje, kao stvoreno da na njemu konj slomi nogu ili jahač vrat. Vetar je nosio led i obećavao još snega sutradan. Bilo je kasno poslepodne kad su konačno skrenuli kroz drveće u bele nanose, koji su na pojedinim mestima dosezali konjima do kolena, a prekrivali su poslednju milju do šumskog logora gde su ostavili ljude iz Dve Reke i Aijele i Majence i Geldance. I Failu. Tamo ništa nije bilo kako je očekivao da će biti.

Kao i uvek, to su u stvari bila Četiri logora raštrkana među drvečem; ipak, oko Berelajninog prugastog šatora napuštene vatre Krilatih stražara još su se dimile, a prevrnuti kotlovi i delovi opreme oko njih popadali su u sneg. Isti znaci žurbe mogli su se uočiti na ugaženom zemljištu gde su jutros, kada su polazili, bili Alijandrini vojnici. Jedini dokaz da je tu bilo živih behu konjušari i potkivači i kočijaši u vunenoj odeći - tiskali su se u grupicama oko mesta gde su se vezivali konji i iza kola za snabdevanje na visokim točkovima. Svi su uporno piljili ka nečemu što im je privuklo pažnju.

Pet stotina koraka od stenja, na zaravni gde su Mudre postavile svoje niske šatore, bili su okupljeni Majenci u sivim kaputima, otprilike njih devet stotina; na konjima koji su nestrpljivo rovali kopitima, Majencima su crveni ogrtači i duge crvene kićanke na kopljima vijorile na hladnom povetarcu. Bliže brdu, i malo postrance, baš blizu obala zamrznutog potočića, geldanska su koplja tvorila gotovo jednako veliku šumu, samo što im kićanke behu zelene. Zeleni Kaputi i oklopi konjanika delovali su gotovo sumorno naspram crvenih kalpaka i grudnih oklopa Majenaca, kojima su i uzde i pokrivke ispod sedla bile okićene grimiznim resama. Bila je to hrabra predstava, dostojna parade, samo što parade nije bilo. Krilati stražari bili su okrenuti ka Geldancima, a ovi ka brdu. A vrh brda bio je okružen Dvorečanima s dugim lukovima u šakama. Niko još nije pustio strelu, ali svaki je imao po jednu spremnu u nategnutom luku. To je bilo ludilo.