Tornjevi ponoći

Mladi Bik samo što se ne okrenu da napadne Skakača. Ali ne. Jednom je to pokušao - i to je bila greška. On nije vuk. On je...

Perin je ležao na zemlji, osećajući ukus krvi koja nije njegova, duboko dišući i lica mokrog od znoja. Diže se na kolena, pa zadihano sede, drhteći od onog prelepog, užasavajućeg lova.

Ostali vukovi sedoše, ali nisu progovarali. Skakač je ležao pored Perina, spustivši prosedu glavu na ostarele šape.

„Eto“, naposletku kaza Perin, „toga se bojim."

Ne, ne bojiš se, posla mu Skakač.

„Zar mi govoriš kako se ja osećam?"

Ne mirišeš uplašeno, posla Skakač.

Perin leže na leđa i zagleda se u granje iznad sebe, dok su se grančice i lišće mrvili pod njim. Srce mu je divlje lupalo od potere. „Onda se brinem zbog toga."

Briga nije isto što i strah, posla mu Skakač. Zašto kažeš jedno, a misliš na drugo. Briga, briga, briga. Samo to radiš.

„Ne. Takođe ubijam. Ako ćeš me učiti kako da ovladam vučjim snom, da li će se to ovako odigravati?"

Da.

Perin skrenu pogled. Jelenska krv prolila se po jednom suvom brvnu i natopila drvo. Takvo učenje dovelo bi ga na sam rub toga da se pretvori u vuka.

Ali on to već predugo izbegava, praveći u kovačnici potkovice a ne baveći se težim i zahtevnijim kovanjem. Oslanjao se na čulo njuha koje mu je podareno i zvao je vukove u pomoć kada su mu bili potrebni - ali inače ih je zanemarivao.

Ne možeš da napraviš nešto dok ne shvatiš od čega se sve sastoji. On neće znati kako da izađe na kraj - ili odbaci - vuka u sebi sve dok ne bude razumeo vučji san.

„U redu", reče Perin. „Neka bude."

Galad potera konja kroz logor. Deca su sa svih strana dizala šatore i kopala jame za logorske vatre, pripremajući se za noć. Njegovi ljudi su skoro svakog dana marširali do sutona, a onda ustajali rano ujutru. Što pre stignu do Andora, to bolje.

Ona močvara, Svetlost je proklela, ostala je iza njih, pa sada putuju preko travnate ravnice. Možda bi bilo brže da preseku na istok i uhvate jedan od velikih puteva koji vode na sever, ali to ne bi bilo bezbedno. Bolje da se drže podalje od vojski Ponovorođenog Zmaja i Seanšana. Svetlost će obasjati Decu, ali nije jedan hrabri junak poginuo pod tom Svetlošću. Ako nema opasnosti od pogibije nema ni hrabrosti - ali Galad bi radije da ga Svetlost obasjava dok diše.

Digli su logor blizu Džehanskog druma, koji će ujutru preći i nastaviti na sever. Poslao je izvidnice da paze na put, pošto želi da zna ko se po njemu kreće, a i zalihe su mu potrebne.

Galad nastavi da obilazi logor, u pratnji šačice konjanika, ne obraćajući pažnju na razne rane koje ga muče. Logor je uredan. Šatori su razvrstani po legijama, a onda podignuti u prstenovima - i to tako da između njih ne vode pravi putevi. Cilj toga je da se napadači zbune i uspore.

Blizu sredine logora prostirala se praznina. U toj rupi su nekad Ispitivači dizali šatore. Naredio je da se Ispitivači razdvoje i da se svakoj četi dodele po dvojica. Ako Ispitivači nisu odvojeni od ostalih, možda će osećati veću bliskost sa ostalom Decom. Galad pomisli kako bi trebalo da upamti da iscrta novi logorski raspored, u kojem će ukloniti tu rupu.

Galad i njegovi sadrugovi nastaviše da idu kroz logor. On je jahao kako bi bio viđen, a ljudi su stajali u stav mirno i pozdravljali ga dok je prolazio. Dobro je pamtio reči koje je Garet Brin jednom izgovorio: vojskovođina najvažnija uloga uglavnom nije da donosi odluke, već da podseća ljudstvo da će neko doneti odluke.

„Moj lorde kapetane zapovedniče", obrati mu se jedan od saputnika, Brandel Vordarijan. Bio je to stariji čovek, najstariji lord kapetan koji je služio pod Galadom. „Voleo bih da ponovo razmisliš o slanju ove poruke."

Vordarijan je jahao tačno pored Galada, a Trom mu je jahao s druge strane. Lordovi kapetani Golever i Harneš jahali su iza njih, dovoljno blizu da čuju o čemu se razgovara, dok ih je Bornhald sledio u ulozi Galadovog telohranitelja za taj dan.

„To pismo mora da se pošalje", odgovori Galad.

„To mi deluje lakomisleno, moj lorde kapetane zapovedniče", nastavi Vordarijan. Glatko izbrijan i sa srebrom u zlatnoj kosi, taj Andorac je bio ogroman i zdepast čovek. Galadu je Vordarijanova porodica bila maglovito poznata - bila je to niža vlastela koja je dolazila na dvor njegove majke.

Samo budala neće da sluša savete onih starijih i mudrijih od njega. Ali samo budala prihvata sve savete koje dobije.

„Možda jeste lakomisleno", odgovori Galad, „ali je ispravno." Pismo je upućeno preostalim Ispitivačima i Deci pod seanšanskom vlašću; ima onih koji nisu pošli sa Asunavom. Galad je u pismu objasnio šta se dogodilo i zapovedio im da mu se jave na dužnost što je pre moguće. Malo je verovatno da će iko doći, ali ostali imaju pravo da saznaju šta se dogodilo.