Zenica sveta

Elan Morin načini grimasu. „Pogledaj se“, reče on prezrivo. „Nekada si bio prvi među Slugama. Nekada si nosio prsten Tamirlina i sedeo na Visokom tronu. Nekada si dozivao Devet štapova Dominiona. Pogledaj se sada! Jadni i slomljeni bednik. Ah nije dovoljno. Ponizio si me u Dvorani slugu. Porazio si me kod Kapija Paaran Disena. Ali ja sam veći sada. Neću dopustiti da umreš, a da to ne shvatiš. Kada umreš, tvoja poslednja misao biće konačno saznanje o tvom porazu, koliko je potpun i veliki. Zapravo, ako ti uopšte i dozvolim da umreš.“

„Ne znam zbog čega se Ilijena zadržala. Izgrdiće me ako pomisli da nisam hteo da joj kažem za gosta. Nadam se da voliš da razgovaraš, jer ona svakako voli. Upozoriću te: Ilijena će ti postaviti tako mnogo pitanja da može da se desi da na kraju shvatiš da si joj ispričao sve što znaš.“

Elan Morin opusti šake, zabacivši svoj crni plašt. „Šteta za tebe“, promrmlja, „što jedna od tvojih Sestara nije ovde. Nikada nisam bio vešt u Lečenju, a sada sledim drugačiju moć. Ali čak i jedna od njih mogla bi da ti pruži samo nekoliko trenutaka svesti, ako je ne bi prvo uništio. Ono što ja mogu da uradim podjednako će koristiti, barem meni.“ Iznenada se okrutno nasmeja. „Ali bojim se da je Šai’tanovo lečenje drugačije od onog koje ti poznaješ. Izleči se, Lijuse Terine!“ Ispružio je ruke i svetlost se zagasila kao da je senka prešla preko sunca.

Bolje zaplamteo u Lijusu Terinu i on zavrišta. Bio je to vrisak koji je dolazio duboko iz njega, i nije mogao da se zaustavi. Vatra je pekla njegovu srž, a kiselina mu kolala venama. Zatetura se unazad i pade na mermemi pod. Udario je glavom o kamen i odbio se od njega. Srce mu je lupalo, pokušavajući da izleti iz grudi, a svaki otkucaj slao je novi plamen. Zgrčio se bespomoćno, trzajući se. Lobanja mu je bila sfera najčistije agonije, na ivici prskanja. Njegovi promukli krici odzvanjali su kroz palatu.

Polako, veoma polako, bol se povukao. Prvo smirenje kao da je došlo tek nakon hiljadu godina i ostavilo ga da se trza slabašno, dišući nejako kroz hrapavo grlo. Kao da je još hiljadu godina prošlo pre no što je bio u stanju da se prevrne i podigne drhtavo na šake i kolena. Tada je ugledao zlatokosu ženu, a vrisak koji se iščupao iz njega učinio je da svaki pređašnji krik zvuči slabašno. Zatetura se i gotovo pade. Zakoprcao se slomljeno preko poda ka njoj. Trebalo mu je svako zrnce snage da je podigne u naručje. Ruke su mu se tresle dok joj je nežno sklanjao kosu s lica na kojem nije bilo nikakvog izraza.

„Ilijena! Svetlost mi pomogla. Ilijena!“ Savio se preko nje zaštitnički. Jecaji su mu bili grleni krici čoveka koji više nije imao razloga da živi. „Ilijena, ne! Ne!“

„Ona može da ti se vrati, Rodoubico. Veliki gospodar Mraka može da učini da ona živi ponovo, ako ćeš da mu služiš. Ako ćeš služiti meni.“

Lijus Terin podiže glavu, a čovek u crnom ustuknu i protiv svoje volje od tog pogleda. „Deset godina, Izdajniče“, tiho reče Lijus Terin, tiho poput zvuka isukanog čelika. „Deset godina tvoj pogani gospodar kidao je svet. A sada ovo. Ja ću...“

„Deset godina! Ti, jadna budalo! Ovaj rat ne traje deset godina, već od početka vremena. Ti i ja borili smo se u hiljadama bitaka dok se Točak okretao, hiljadu puta po hiljadu, i borićemo se sve dok vreme ne umre i Senka ne pobedi!“ Završi povikom i podignutom pesnicom. Sada je bio red na Lijusa Terina da ustukne, dok mu je dah zastao od sjaja u Izdajnikovim očima.

Lijus Terin položi Hijenu pažljivo. Pogladio je prstima njenu kosu. Suze su mu zamaglile pogled dok je ustajao, ali glas mu je bio poput ledenog gvožđa. „Zbog svega drugog što si uradio, ne može biti oproštaja, Izdajniče, ali zbog Hijenine smrti uništiću te tako da tvoj gospodar neće moći da pomogne. Pripremi se da...“

„Seti se, ti, budalo! Seti se svog bezuspešnog napada na Velikog gospodara Mraka! Seti se njegovog protivudarca! Seti se! Čak i sada Stotinu sadrugova razdire svet, a svakoga dana još stotinu ljudi im se pridružuje u tome. Čija je ruka oborila Hijenu Sunčanokosu, Rodoubico? Ne moja. Ne moja. Čija je ruka oborila svaki život koji je imao makar i kap tvoje krvi, svakoga ko te je voleo, svakoga koga si voleo? Ne moja, Rodoubico. Ne moja. Seti se i poznaj cenu suprotstavljanja Šai’tanu!“

Znoj iznenada kliznu niz prašnjavo i prljavo lice Lijusa Terina. Setio se. Bilo je to maglovito sećanje, nalik na san o snu, ali znao je da je to istina.