Bodež snova

„Ne predomišljam se zbog sebe“, prekide ga Galad. Još je juče čvrsto rešio šta će. Ali bio je zahvalan Tromu zbog toga što mu je dao potrebnu priliku. Oni su se jednostavno pojavili kada je on izjahao iz logora, prateći ga bez reči. Tada nije bio trenutak za priču. „Ali šta je s vama trojicom? Kockate se time što ste pošli sa mnom, a to ne morate. Kako god da se današnji dan završi, nećete biti lepo upamćeni. Ovo su moja posla i dajem vam dozvolu da idete i da gledate svoja.“ Kazao je to previše ukočeno, ali tog jutra jednostavno nije mogao da nađe prave reči, niti da opusti grlo.

Zdepasti čovek odmahnu glavom. „Zakon je zakon, a mogao bih i da koristim svoj novi čin.“ Tri zlatna zvezdasta kapetanska čvora bila su upletena ispod razgranatog sunca na licu njegovog belog plašta. Nije bilo malo palih kod Džeramela, uključujući i ništa manje nego tri gospodara kapetana. Tada su se borili protiv Seanšana, a nisu bili u savezu s njima.

„Učinio sam neke mračne stvari služeći Svetlosti“, sumorno kaza ispijeni Bajar, a njegove duboko usađene oči zablistaše kao da je to doživeo kao ličnu uvredu, „mračne kao ponoć bez mesečine, a verovatno ću ih opet činiti, ali nešto je toliko mračno da je nedopustivo.“ Izgledao je kao da će pljunuti na zemlju.

„Tako je“, promrmlja mladi Bornhald, trljajući usta oklopnom rukavicom. Galad je njega uvek smatrao mladićem, mada je bio čovek zapravo tek nekoliko godina mlađi od njega. Dainove oči su krvave; verovatno je sinoć opet pio rakiju. „Ako čovek prestupi, čak i u službi Svetlosti, onda mora učiniti ispravnu stvar kako bi se za taj prestup iskupio“, prgavo zagunđa Bajar. Vrlo verovatno da nije to želeo da kaže.

„U redu“, odgovori Galad, „ali neću kriviti nikoga ko se okrene i vrati. Ovo ovde su samo moja posla.“

Ipak, kada je poterao svog škopca u kas, bilo mu je drago što su oni poterali svoje atove u galop da bi ga sustigli i nastavili da jašu rame uz rame s njim dok su se beli plaštovi vijorili za njima. Naravno, nastavio bi on sam, ali možda će njihovo prisustvo sprečiti da ga uhapse i obese na licu mesta. On u svakom slučaju ne očekuje da će preživeti. Ono što se mora mora se, bez obzira na cenu.

Konjska kopita glasno su odjeknula po kamenom prilazu vlastelinskoj kući, tako da su se svi u širokom središnjem dvorištu okrenuli da ih gledaju: pedesetoro Dece u blistavim verižnjačama, oklopnim prsnicima i kupastim kalpacima, mahom u sedlima, s prestravljenim amadičanskim konjušarima, u tamnim kaputima, koji drže konje. Balkoni koji gledaju na dvorište bili su prazni, ako se izuzme nekoliko slugu koji su izgleda gledali šta se dešava, pretvarajući se da čiste. Šest Ispitivača, krupnih ljudi sa skerletnim pastirskim štapovima uspravljenim iza razgranatog sunca na njihovim plaštovima, stajali su oko Radama Asunave kao telohranitelji, pomalo udaljeni od ostalih. Ruka Svetlosti uvek je malo po strani od ostatka Dece, što je izbor koji ostatak Dece zdušno odobrava. Sedokosi Asunava, naspram čijeg je tužnog lica Bajarovo delovalo puteno, bio je jedino prisutno Dete bez oklopa, a na njegovom snežnobelom plaštu bio je samo jarkocrveni pastirski štap, što je bio još jedan oblik isticanja. Ali sem što je primetio ko je sve prisutan, Galad nije skidao pogled sa samo jednog čoveka u dvorištu. Možda je i Asunava bio na neki način umešan – to nije razjašnjeno – ali samo gospodar kapetan zapovednik može da od visokog inkvizitora zatraži polaganje računa.

Emon Valda nije krupan čovek, ali njegovo tamnoputo odlučno lice nosi izraz onoga ko s punim pravom očekuje pokornost od drugih. I to s najvećim mogućim pravom. Raskrečenih nogu i glave uzdignute, zračeći zapovedništvom, nosio je belo-zlatnu ešarpu gospodara kapetana zapovednika preko pozlaćenog oklopnog prsnika – svilenu ešarpu kitnjastije izvezenu od svake koju je Pedron Nijal ikada nosio. Njegov beli plašt, sa razgranatim suncima na levoj i desnoj strani nedara izvezenih zlatovezom, takođe je bio od svile, kao i njegov zlatnom srmom izvezeni beli kaput. Kalpak pod miškom bio mu je pozlaćen i ukrašen razgranatim suncem iznad čela, a debeli zlatni prsten na levoj ruci, preko oklopne rukavice, bio je ukrašen velikim žutim safirom u kom je bilo izrezbareno sunce. Još jedan poklon od Seanšana.

Valda se neznatno namršti kada Galad i njegovi saputnici sjahaše i pozdraviše ga rukom preko grudi. Ulizički konjušari pritrčaše da od njih prihvate uzde.

„Trome, zašto nisi već krenuo za Nasad?“ U Valdinim rečima se jasno čulo neodobravanje. „Ostali gospodari kapetani već su na pola puta donde.“ On je uvek kasnio na sastanke sa Seanšanima, možda da bi istakao kako su Deca i dalje nezavisna u nekoj meri – tako da je bilo iznenađenje to što su ga zatekli spremnog za polazak; mora da je ovaj sastanak veoma bitan – ali se uvek starao da ostali visoki oficiri stignu na vreme, čak i ako moraju da pođu pre zore. Izgleda da nije pametno preterivati s njihovim novim gospodarima. Seanšani nemaju nimalo poverenja u Decu.