Dolazak Senke

„U tom slučaju – ne smeju te prepoznati. Nećeš uloviti ribe ako one vide mrežu. Predlažem da na neko vreme zaboraviš kaput i pantalone.“ Amirlin se nasmeši kao mačka mišu.

„A koju ribu bi ti htela da upecaš služeći se mnome kao mamcem?“ – slabašnim glasom upita Min. Činilo joj se da već zna, ali se očajnički nadala da nije u pravu.

Međutim, njeno nadanje nije sprečilo Amirlin da kaže: „Crni ađah. Njin trinaest je pobeglo, ali bojim se da su neke ostale. Ne znam kome da verujem. Neko vreme sam se bojala da bilo kome poklonim svoje poverenje. Znam da ti nisi Prijatelj Mraka, a tvoj dar bi mogao pomoći. U najmanju ruku, bićeš još jedan par očiju u koje mogu imati poverenja.“

„Ovo si smerala još otkako sam ušla? Zato si želela da ućutkaš Gavina i Sahru.“ Min je proključala od besa. Ova žena je očekivala da se svi ponašaju u skladu s njenim željama. Da sve bude još gore, obično je tako i bilo. Ali ona nije ničija marioneta. „Jesi li to uradila Egveni, Elejni i Ninaevi? Poslala ih da jure Crni ađah? To baš liči na tebe!“

„Brini se ti o sopstvenim mrežama, dete, i pusti te devojke da se staraju o svojim. Što se tebe tiče, one na nekom imanju odrađuju pokoru. Jesam li bila jasna?“

Od tog čeličnog pogleda Min se nelagodno promeškolji. Lako je bilo suprotstaviti se Amirlin – sve dok ne počne da te strelja tim oštrim i hladnim pogledom svojih plavih očiju. „Da, majko.“ Žacnula se zbog krotkosti svog odgovora, ali čim je pogledaia Amirlin, odlučila je da digne ruke. Počela je da čupka svoju vunenu haljinu. „Valjda me neće ubiti da još neko vreme budem u ovome.“ Odjednom, Sijuan je delovala kao da joj je nešto smešno. Min poče da se kostreši.

„Bojim se da to neće biti dovoljno. Min u haljini je za sve koji pobliže pogledaju i dalje Min u haljini. Ne možeš stalno da nosiš plašt s kapuljačom. Ne, moraš promeniti sve što se promeniti da. Na primer, nastavićeš da se ljudima predstavljaš kao Elmindreda. Napokon, to ti i jeste ime.“ Min se žacnu. „Kosa ti je duga skoro kao Leanina – dovoljno duga da se ukovrdža. Što se ostalog tiče... ja nikada nisam koristila rumenilo i tome slične stvari, ali Leana se još seća kako se to primenjuje.“

Min je sa svakom reči, otkako je Amirlin spomenula kovrdže, sve više bečila oči. „Oh, ne“, prodahta.

„Niko te neće prepoznati kao Min koja nosi pantalone kada Leana od tebe načini savršenu Elmindredu.“

„Oh, NE!“

„A što se tiče razloga za tvoj dalji boravak u Kuli – prikladnog za mladu ženu koja svojim izgledom i ponašanjem ni najmanje ne liči na Min.“ Amirlin se zamišljeno namršti, ne obraćajući pažnju na Minine pokušaje da je prekine. „Da. Pustiću glas da je gazdarici Elmindredi pošlo za rukom da toliko ohrabri dvojicu prosaca da je morala od njih da se skloni u Kulu, sve dok ne bude u stanju da se odluči za koga će. I dalje se dešava da svake godine po nekoliko žena potraži utočište – ponekad zbog jednako besmislenih razloga.“ A onda joj lice poprimi tvrd i odlučan izraz, a pogled postade oštar kao mač. „Ako i dalje razmišljaš o Tiru, razmisli ponovo. Razmisli gde bi bila korisnija Randu – tamo ili ovde. Ako Crni ađah uspe da sunovrati Kulu, ili još gore, da stekne prevlast, on će izgubiti i ono malo pomoći sto mogu da mu pružim. Stoga: jesi li žena, ili zaljubljena šiparica?“

Okovana. Min je toga bila svesna, kao da joj je bukagija na nozi. „Da li uvek ovako izlaziš na kraj s ljudima, majko?“

Amirlin se ovaj put još hladnije osmehnu. „Obično je tako, dete. Obično je tako.“

Poravnavši svoj šal crvenog poruba, Elaida se zamišljeno zagledala ka vratima Amirlinine radne sobe, kroz koja su upravo prošle dve devojke. Polaznica je skoro smesta izašla, pogledala hitro u Elaidino lice i zablenula se kao prestravljena ovca. Elaidi se učinilo da je poznaje, mada nije mogla da se seti kako se zove. Imala je pametnija posla no da podučava neka tamo derišta.

„Kako se zoveš?“

„Sahra, Elaida Sedai“, bez daha ciknu devojka. Elaida se možda nije zanimala za polaznice, ali one su je znale, kao i glas koji je bije.

Sada se setila ko je ta devojka. Izgubljeni slučaj umerene snage u usmeravanju, koji nikada neće steći neki uticaj. Pod velikim je znakom pitanja bilo da li je ona znala više no što je Elaida već sama čula ili videla – ili da li se sećala ičega sem Gavinovog osmeha. Budala. Elaida joj mahnu rukom u znak da može da ide.

Devojka pade u naklon tako dubok da joj lice skoro dodirnu pod, a onda se iz mesta baci u trk i pobeže.

Elaida nije ni primetila kada je devojka otišla. Crvena sestra se okrenula i već zaboravila na polaznicu. Dok je išla niz hodnik, nijedna bora nije naružila njene glatke crte, ali u sebi je ključala. Nije ni primećivala sluge, polaznice i Prihvaćene, koje su joj se sklanjale s puta i padale u naklon kako je prolazila kraj njih. Jednom je skoro naletela na neku Smeđu sestru s nosem u beleškama. Punačka Smeđa je iznenađeno ciknula i odskočila, ali je Elaida nije čula.