Dve Zemlje

„Sve je spremno“, rekla je čuvarka. „Možeš da koristiš projektor u sobi broj 4.“ Dabdalb se okrenula i Lurt je pošla za njom. Ušla je u sobu za gledanje broj 4, koja je bila mala odaja sa jednom stolicom. Lurt je zamišljala kako negde, u nekoj od drugih soba, neki čuvar zakona posmatra ono što ovog trenutka emituje Adikorov Pratilac.

Ali, gledati nešto dok se snima nije isto što i pokušavati da nešto snimiš dok se istovremeno pušta već načinjeni snimak. Lurt je izvukla kontrolnu dugmad, izabrala nasumice koji deo će da pregleda i posmatrala kako se hologramski mehur ispred nje ispunjava prizorima njenog svakodnevnog rada u laboratoriji. Dok su se slike menjale, Lurt je izašla iz sobe, pretvarajući se da je krenula u toalet. Čim se našla u jednom hodniku u kojem nije bilo nikoga, navukla je par rukavica za jelo, izvadila malu napravu koju je donela, aktivirala je i ubacila u cev za reciklažu. Zatim je skinula rukavice.

Bolbej nije bila u pravu, pomislila je Lurt, zviždućući dok se vraćala u sobu. Duboko pod zemljom nije bilo savršeno mesto da se neopaženo počini zločin. Ne, savršeno mesto je bilo upravo ovde u paviljonu Arhive alibija, gde niko ne može da te posmatra dok tvoja alibi-kocka emituje stare snimke umesto da snima ono što sada činiš.

Prvo joj palo na pamet da upotrebi hidrogen-sulfid koji bi sasvim sigurno postigao željeni efekat. Ali koncentracija veća od 500 delova, čak i u kratkom periodu, mogla bi da bude fatalna. Zatim je razmatrala miris koji ispušta tvor, ali, kada je pogledala formulu, bila je previše složena: trans-2-buten-1-tiol, 3-metil-l-butanetiol, trans-2-butenil-tioacetat i tako dalje. Konačno se odlučila za amonijačni sulfid koji je bio omiljeno sredstvo nestašne dece koja nisu mogla da se pomire s činjenicom da njihovi Pratioci snimaju sve što čine.

Postojanje oštrog čula mirisa nesumnjivo je imalo svojih prednosti, iako je Lurt čula da govore da je razlog što ljudi jedu toliko malo biljke, za razliku od ostalih primata koji ih prosto proždiru, baš to što je teško s tom posebnom osetljivošću na mirise tolerisati gasove u stomaku koji se stvaraju kod ishrane zasnovane na biljkama. Bez obzira na to, ovo je bilo upravo ono što je lekar prepisao — čak i ako je lekar, kao u ovom slučaju, bio fizičar, koji pokušava da izbegne da ode pod nož.

Lurt je pomislila da je prva osetila miris, pre bilo kog drugog, iako soba u kojoj se nalazila nije bila najbliža hodniku u kojem je postavila napravu. A onda je čekala, sumnjičavo šireći nozdrve od nestrpljenja. Ali nije želela da bude prva koja će da reaguje. Sedela je dok nije čula kako neko trči hodnikom, a onda je izašla iz sobe, pokušavajući da se ne zagrcne od užasnog smrada. Jedan krupan, zdepast čovek je izašao iz jedne od soba za gledanje, stežući prstima nos. Lurt je pomislila da je to, možda, čuvar zakona koji je zadužen da posmatra ono što emituje Adikorov Pratilac; to se ubrzo ispostavilo kao tačno, jer je krajičkom oka uspela da ugleda hologramski mehur koji je čovek posmatrao, na kome su se videli Džasmel i Adikor kako izlaze iz Adikorove kuće.

„Kakav je ovo užasan smrad?“ — pitala je mršteći se Mabla, čuvarka Arhive alibija, dok je Lurt prolazila pored nje.

„Ovo je strašno“, rekao je neko drugi, jureći kroz predvorje.

„Otvorite prozore! Otvorite prozore!“ — vikao je neko treći.

Lurt se pridružila jednoj grupi ljudi koja je žurila da izađe napolje na čist vazduh. Proći će bar četvrtina dana, bila je ubeđena, pre nego što smrad izvetri dovoljno da iko može da izdrži da boravi unutra.

Nadala se da će Adikor imati dovoljno vremena da učini ono što je nameravao da učini.

Meri je sledećeg jutra otišla na univerzitet Lorentijan, uspevši konačno da se otarasi novinara koji su je čekali u predvorju hotela Ramada. Bili su razočarani kada se ispostavilo da Ponter nije tu odseo. Očigledno je Ruben obavestio novinare da bi mogao da bude tu — verovatno da bi ih odvratio od pravog mesta gde se Ponter nalazio. Naime, Meri ga je vratila u Rubenovu kuću prošle noći, i bar koliko je ona znala, on je tu i ostao.

U pola jedanaest ujutru Meri se iznenadila kada je naletela na Luiz Benoa u hodniku ispred laboratorije za genetiku u Lorentijanu. Luiz je nosila tesnu kratku suknju od teksas-platna i belu majicu vezanu u čvor na svom ravnom stomaku. Pa, pomislila je Meri, jeste da je neverovatno toplo danas, ali stvarno, ona izgleda kao da traži ...

Ne.

Meri je proklela sebe; znala je da ne sme tako da razmišlja. Bez obzira kako je žena obučena, ona ima pravo da bude bezbedna, ima pravo da ide kuda želi, a da je niko ne maltretira.

Meri je odlučila da se prema njoj ponaša prijateljski i promucala je nekoliko reči na francuskom. „Bonjour“, rekla je, prilazeći Luiz. „Comment ça va?“

„Dobro“, odgovorila je Luiz. „A vi?“

„Dobro. Šta te dovodi ovamo?“