Dve Zemlje

„Pa, da, postoje neki dokazi da je to bilo tako“, rekao je Ruben. „Ali, iako sifilis, verovatno, potiče iz Severne Amerike, on ovde nije bio prenosiv seksualnim putem. Tek kada je stigao u Evropu, on je počeo da se na taj način prenosi i postao je najveći uzročnik smrtnosti. Zapravo, endemična, nevenerična forma sifilisa i dalje postoji, iako sada može da se nađe samo među beduinskim plemenima.“

„Zaista?“

„Da. Dakle, iako je sifilis kontra-primer za inače jednosmeran tok epidemijskih bolesti, on potvrđuje da su za nastanak epidemije neophodne okolnosti koje su tipične za prenaseljena društva.“

Meri je razmišljala o tome. „To znači da ćemo ti, Luiz i ja, verovatno, biti u redu, zar ne?“

„To se čini najverovatnijim. Ponter je bolestan od nečega što je dobio ovde, ali je vrlo verovatno da nije doneo iz svog sveta ništa zbog čega bi mi trebalo da brinemo.“

„Ali, šta je s njim? Da li će njemu biti dobro?“

Ruben je slegao ramenima. „Ne znam“, rekao je. „Dao sam mu dovoljno antibiotika širokog spektra da se unište najpoznatije bakterijske infekcije, kako one gram-pozitivne, tako i gram-negativne. Virusne infekcije ne reaguju na antibiotike i ne postoji nijedan antivirusni lek širokog spektra. Sem da dobijemo dokaz da on ima neku specifičnu virusnu infekciju, nasumično davanje antivirusnih lekova bi nanelo više štete nego koristi.“ Ruben je delovao nemoćno isto onoliko koliko se Meri osećala. „U suštini, ne možemo ništa da učinimo, sem da čekamo i vidimo.“

Egzibicionisti su nagrnuli, okruživši Adikora Hulda i dovikujući mu pitanja, poput kopalja bačenih na mamuta uhvaćenog u zamku. „Da li si iznenađen presudom sudije Sard?“ — pitala je Lulazma.

„Ko će da govori u tvoju korist na sudu?“ — pitao je Haust.

„Imaš sina iz Generacije 148; da li je on dovoljno star da može da razume šta bi moglo da ti se dogodi — a i njemu?“ — pitao je jedan Egzibicionista čije ime Adikor nije znao; pripadao je Generaciji 147 i očigledno privlačio pažnju mlađe publike koja ga je gledala preko svojih voajera.

Egzibicionisti su postavljali pitanja i sirotoj Džasmel.

„Džasmel Ket, kakvi su sada tvoji odnosi sa Daklar Bolbej?“

„Da li stvarno veruješ da bi tvoj otac mogao da bude živ?“

„Ako sud donese presudu da je naučnik Huld kriv za ubistvo, kako ćeš se ti osećati zato što si branila krivca?“

Adikor je osećao da mu bes sve više raste, ali borio se, borio se da to prikrije. Znao je da bezbroj ljudi posmatra ono što Pratioci Egzibicionista emituju.

Što se Džasmel tiče, ona je odbila da odgovara na pitanja i Egzibicionisti su je na kraju ostavili na miru. Konačno su digli ruke i od Adikora i izašli iz dvorane, ostavivši njega i Džasmel same. Džasmel je u jednom trenutku uhvatila Adikorov pogled, ali je onda skrenula svoj. Adikor nije znao šta da joj kaže; umeo je da tumači raspoloženja njenog oca, ali Džasmel je mnogo ličila i na Klast. Napokon, da bi ispunio tišinu koja je vladala, rekao je: „Znam da si učinila sve što si mogla.“

Džasmel je pogledala u islikanu tavanicu, na čijoj sredini se nalazio pokazivač vremena. Zatim je spustila pogled i pogledala Adikora. „Da li si ti to učinio?“

„Šta?“ Adikorovo srce je tuklo kao ludo. „Ne, naravno da nisam. Ja volim tvog oca.“

Džasmel je sklopila oči. „Nisam znala da si to bio ti koji je pokušao da ga ubije.“

„Ja nisam pokušao da ga ubijem. Bio sam besan, to je sve. Mislio sam da si to shvatila, mislio sam — “

„Mislio si — zato što sam ipak govorila u tvoju korist — da me nije mučilo ono što sam videla? To je bio moj otac! Videla sam ga kako pljuje sopstveni zub!“

„To se dogodilo jako davno“, rekao je Adikor, tiho. „Ja ... nisam se sećao toga kao nečeg toliko ... nisam se sećao da je bilo toliko mnogo krvi. Žao mi je što si morala da to vidiš.“ Zastao je. „Džasmel, zar ne razumeš? Ja volim tvog oca, ja mu dugujem za sve ono što jesam. Nakon tog ... incidenta., on je mogao da podnese tužbu protiv mene; mogao je da traži da budem sterilisan. Ali, on to nije učinio. On je shvatio da sam ja imao — da imam! — bolest, da nisam sposoban da kontrolišem svoj bes. To što sam još uvek netaknut dugujem njemu; dugujem mu to što imam sina Daba. Ja osećam ogromnu zahvalnost prema tvom ocu. Ja ga nikada ne bih povredio. Ne bih to mogao da učinim.“

„Možda ti je bilo dosadilo da osećaš koliko mu duguješ.“

„Nisam se osećao kao njegov dužnik. Ti si još uvek mlada, Džasmel, i još nisi vezana, ali uskoro ćeš biti, znam. Ne postoji osećaj dugovanja između ljudi koji se vole; postoji samo potpuno opraštanje, i onda se nastavlja dalje.“

„Ljudi se ne menjaju“, rekla je Džasmel.

„Da, menjaju se. Ja sam se promenio. Tvoj otac je to znao.“

Džasmel je dugo ćutala, a onda rekla: „Ko će da govori u tvoju korist na sudu?“

Adikor nije obraćao pažnju na ovo pitanje kad su mu ga postavljali Egzibicionisti, ali sada je ozbiljno razmislio. „Lurt bi bila logičan izbor“, rekao je. „Ona pripada Generaciji 145, što znači da je dovoljno stara da bi je sudije poštovale. Osim toga, ona mi je već rekla da će da učini sve što može da bi mi pomogla.“