Образ мира в тексте и ритуале

В Пиротском крае клятва землей совершалась подобным образом:

За меџу, ка некој преоре, зберу се човеци, наплне му торбу сас земљу. Он пројде до куде оче да је меџа, заклне се, и каже да је тува меџата. Заклне се: – Клнем се у моја деца да је овде меџа, и да ђи оваја земља затрупа ако није тека. И меџа остане тамо куде он расипе из торбу ту земљу. Пет. Това се ока селска клетва. Она је најтешка, стиsа (Если кто-либо нарушит границу поля, собираются люди и наполняют торбу землей. Нарушитель проходит там, где, как он считает, идет граница, клянется и говорит, что межа проходит здесь. Клянется он так: «Клянусь своими детьми, что межа здесь, и пусть эта земля их накроет, если это не так». И граница остается там, где он высыплет из торбы землю. Это называется сельская клятва. Она самая страшная, она исполняется) [Златковић 1989: 260].

В районе Призрена, по свидетельству М. Филиповича,

сматра се, да jе наjтежа клетва за земљу, за међу, и многи ће радиjе одустати од вођења спора него да полаже заклетву: «Нећу ја да узмем земљу на врат због тебе», рећи ће многи (считается, что самая тяжкая клятва – о земле, о меже, и многие скорее откажутся от спора о земле, чем принесут клятву, они говорят: «Я не хочу из-за тебя брать землю на шею») [Филиповић 1967: 141].

В области Горња Пчиња

био jе обичаj да се у случају спора око међе носи бус на леђима. Онај који пристане на то носи бус, а онаj други иде за њим и бележи тим правцем међу, говорећи: «Алал неки ти је! Нека ти је на онај свет земља тако лака!» (был обычай в случае спора о меже носить на спине землю. Тот, кто согласится на это, несет землю, а другой идет за ним и отмечает межу, говоря: «Дай тебе Бог! Пусть и на том свете земля тебе будет так же легка!») [Филиповић, Томић 1955: 70].

По обычаям области Гружа,

онај који је преорао међу дужан је да понесе земљу са спорног земљишта на темену своjе главе и да покаже међу <границу>. Приликом ношења земље на глави он се овако заклиње: «Тако ми мајка земље, која ме држи и храни, ово је моја земља!» (Тот, кто распахал межу, должен носить землю со спорной полосы на голове и показывать границу. Носящий землю на голове клянется: «Клянусь матерью-землей, которая меня держит и кормит, что это моя земля!») [Петровић 1948: 313].

По свидетельству М. Миличевича, приводимому М. Барьяктаровичем,