Ponovorođeni Zmaj

Stresao se od zime i znao da je ovo san. Od prvog trenutka bio je ubeđen i siguran u to. Nejasno se sećao snova koji su mu prethodili, ali ovaj je znao. Već je bio na ovom mestu, prethodnih noći. Čak iako ništa u vezi s njim nije razumeo, ipak je znao da je to san. Ali, prvi put, to znanje ništa nije promenilo.

Otvoreni prostor ispod kupole pedeset koraka ili više nad njegovom glavom bio je okružen ogromnim stubovima od uglačanog crvenog kamena. On i neko podjednako krupan ne bi mogli rukama da obuhvate te stubove. Pod beše popločan velikim pločama bledosivog kamena, tvrdog iako istrošenog od bezbrojnih stopala.

A tačno pod središtem kupole bio je razlog zašto su sva ta stopala dolazila u ovu odaju. Balčakom nadole, mač je visio u vazduhu. Beše očigledno da ni o šta nije okačen. Činilo se kao da bilo ko može da pruži ruku i da ga uzme. Lagano se okretao oko sebe, kao da ga neki dašak vetra tera. Ali nije to bio pravi mač. Izgledalo je kao da je načinjen od stakla, ili možda kristala. Sečivo, balčak i jabuka hvatali su ono malo svetlosti što je dopirala i razlivali je u hiljadu blesaka i odsjaja.

Prišao mu je i pružio ruku, kao i svaki put pre toga. Jasno se sećao kako to radi. Balčak je visio u vazduhu pred njim, nadohvat ruke. Stopu od blistavog mača, vazduh mu zaustavi šaku kao da je naletela na kamen. Znao je da će tako biti. Jače gurnu, ali kao da je gurao zid. Mač se okretao i sijao, na stopu od njega ali van domašaja, kao da je na drugoj strani okeana.

Kalandor. Nije bio siguran da li se taj šapat oglasio samo u njegovom umu, ili ne. Činilo se kao da odjekuje oko stubova, tiho poput povetarca, uporno i odasvud. Kalandor. Ko mene drži u ruci, drži sudbinu. Uzmi me i otpočni konačno putovanje.

Iznenada prestravljen, ustuknu jedan korak. Taj šapat nikada ranije nije se čuo. Već je četiri puta pre ovoga sanjao taj san – čak se i sada toga sećao; četiri noći, jedna za drugom – a ovo je bio prvi put da se bilo šta promenilo.

Izopačeni dolaze.

Beše to drugačiji šapat. Znao je odakle dolazi, i prenuo se kao da ga je Mirdraal dotakao. Među stubovima bio je vuk. Planinski vuk, visok skoro do njegovog struka, čupavog belog i sivog krzna. Napeto ga je gledao očima žutim kao njegove što su.

Izopačeni dolaze.

„Ne“, hrapavim glasom izusti Perin. „Ne! Neću te pustiti unutra! Neću!“

Nekako se naterao da se probudi. Pridigao se u sedeći položaj u svojoj kolibi, tresući se od straha, hladnoće i besa. „Neću“, promuklo prošapta.

Izopačeni dolaze.

Misao mu je bila jasna u glavi, ali nije bila njegova.

Izopačeni dolaze, brate.

5 Košmari na nogama

Skočivši s ležaja, Perin zgrabi sekiru i, ne obraćajući pažnju na hladnoću, bosonog jurnu napolje. Na sebi je imao samo tanak lan. Oblaci behu obasjani bledom mesečinom. Bilo je to više no dovoljno svetlosti za njega, više no dovoljno da vidi kako se sa svih strana kroz drveće provlače pojave velike skoro kao Loijal, ali lica izvitoperenih njuškama i kljunovima, poluljudskih glava s rogovima i pernatim krestama. Te tihe pojave šunjale su se ne samo na stopalima u čizmama, već i na kopitima ili šapama.

Otvori usta da digne uzbunu, ali vrata Moirainine kolibe odjednom se otvoriše i Lan s mačem u rukama izlete uzvikujući: „Troloci! Budite se, ako vam je život mio! Troloci!“ Usklici mu odgovoriše i ljudi poispadaše iz koliba, u odeći za spavanje, što je kod većine značilo da uopšte nisu odeveni, ali spremnih mačeva. Uz zverski urlik, Troloci nagrnuše napred, samo da bi bili dočekani čelikom i pokličima: „Šijenar!“ i „Ponovorođeni Zmaj!“

Lan je bio potpuno odeven – Perin beše spreman da se kladi kako Zaštitnik nije ni spavao – i nahrupi među Troloke kao da je u oklopu, a ne u vunenoj odeći. Činilo se kao da pleše od jednog do drugog. Čovek i mač tekli su kao voda i leteli poput vetra. Tamo gde je Zaštitnik plesao, Troloci su vrištali i umirali.

I Moiraina je u noći među Trolocima plesala svoj ples. Od oružja imala je samo prut, ali plamena linija zaigrala bi tamo gde bi njime ošinula Troloka. Slobodnom rukom bacala je ognjene lopte niotkud prizvane. Troloci su zavijali i batrgali se na zemlji dok ih je plamen proždirao.

Čitavo drvo, od korena do krošnje, buknu u plamen. A potom još jedno, i još jedno. Troloci zakreštaše na tu iznenadnu svetlost, ali nastaviše da vitlaju svojim krezavim sekirama i srpolikim mačevima.

Najednom Perin vide Leju gde oklevajući iskoračuje iz Moirainine kolibe; pola udoline ih je delilo. Ni na šta više nije mislio. Tuata’anka se pribila uza zid od brvana, prinevši šaku grlu. Pod svetlošću drveća zahvaćenog plamenom na licu joj je jasno video bol, užas i gađenje dok je gledala pokolj.

„Sakrij se!“ – viknu joj Perin. „Beži unutra i sakrij se!“ Sve glasniji urlik borbe i umiranja proguta njegov povik. Potrčao je k njoj. „Sakrij se, Leja! Tako ti Svetlosti, sakrij se!“