Ponovorođeni Zmaj

Moiraina odmahnu glavom. „Ako se noćas za tobom ukaže potreba, moj Gaidine, biće to ovde.“ Diže pogled ka mračnim planinama oko njih. „Nešto se oseća u vazduhu.“

„Iščekivanje“, izusti Perin pre no što stiže da se zaustavi. Kada Moiraina pogleda ka njemu – u njega – požele da ništa nije rekao.

„Da“, kaza ona. „Iščekivanje. Uno, postaraj se da tvoji stražari noćas budu na oprezu.“ Nije bilo potrebe da predloži ljudima da spavaju s oružjem; Šijenarci to ionako stalno rade. „Lepo spavajte“, reče im svima, kao da je to sada bilo moguće, i pođe ka svojoj kolibi. Lan osta tek toliko da napuni tri činije paprikašom, a onda požuri za njom. Noć ga brzo proguta.

Perinove oči sijale su zlatnim sjajem dok je kroz tamu pratio Zaštitnika. „Lepo spavajte“, promrmlja. Iznenada mu se smuči od mirisa kuvanog mesa. „Moja je treća straža, Uno?“ Šijenarac klimnu. „Onda ću pokušati da poslušam njen savet.“ Ostali počeše da prilaze vatrama. Dok se peo uz padinu, pratio ga je žagor njihovog razgovora. Imao je kolibu za sebe. Bila je mala i načinjena od brvana. Jedva dovoljno visoka da se potpuno ispravi. Rupe u zidovima bile su popunjene osušenim blatom. Grub krevet, napunjen borovim granama ispod ćebeta, zauzeo je skoro polovinu sobe. Ko god da je rasedlao njegovog konja stavio mu je luk odmah pored vrata. Okači pojas, zajedno sa sekirom i tobolcem, na drveni klin, a onda se skide u donje rublje, sve vreme tresući se od hladnoće. Noći su još bile hladne, ali od hladnoće nije mogao preduboko da zaspi. U dubokom snu dolazili su mu snovi kojih nije mogao da se otrese.

Neko vreme je ležao pokriven jednim ćebetom, gledao u krov od brvana i drhtao. A onda zaspa, i dođoše mu snovi.

4 Senke spavaju

U prkos vatri koja je plamtela u dugom kamenom ognjištu, trpezarija gostionice beše hladna. Perin protrlja ruke pred plamenom, ali nije osećao toplotu. Doduše, hladnoća mu je pružala nekakvu neobičnu utehu, kao da je bila štit. Nije mogao da se seti protiv čega je taj štit bio. Nešto u njegovoj podsvesti poče da mrmlja. Bio je to slabašan, tek čujan zvuk, koji je grebao da uđe.

„Dakle, odustaješ. To je najbolje za tebe. Dođi. Sedi, da popričamo.“

Perin se okrete i pogleda čoveka koji je govorio. Okrugli stolovi raštrkani po sobi bili su prazni, izuzev jednog u uglu skrivenom senkama, za kojim je sedeo jedan jedini čovek. Ostatak sobe delovao je nekako maglovito, skoro kao da je slika, a ne stvarno mesto, pogotovu ono što nije neposredno gledao. Pogledom okrznu vatru; sada je plamtela u ognjištu od cigala. Nekako, ništa od toga nije mu smetalo. Trebalo bi. Ali nije mogao da se seti zašto.

Čovek mahnu i Perin se približi stolu. Četvrtastom stolu. Stolovi su bili četvrtasti. Namrštivši se, pođe rukom da opipa sto, ali povuče je. U tom uglu nije bilo svetiljki. Čovek za stolom se skoro stopio s tminom.

Perin je imao neki osećaj da ga poznaje, ali nejasan koliko i ono što je krajičkom oka video. Čovek je bio srednjih godina, zgodan i predobro obučen za seosku gostionicu. Nosio je tamni, skoro crni somot s belom čipkom na okovratniku i rukavima. Sedeo je ukočen, povremeno pri tiskajući grudi, kao da mu je kretanje nanosilo bol. Tamne oči behu usredsređene na Perinovo lice; izgledalo je kao da sijaju u senkama.

„Od čega?“ – upita Perin.

„Od toga, naravno.“ Čovek klimnu ka sekiri za Perinovim pojasom. Zvučao je iznenađeno, kao da su već vodili taj razgovor, kao da neku staru raspravu ponovo otpočinju.

Perin nije ni shvatio da je sekira tu, nije osetio njenu težinu za pojasom. Pređe rukom preko sečiva oblika polumeseca i debelog šiljka naspram njega. Čelik je delovao – opipljivo. Opipljivije od svega ostalog tu. Možda čak i od njega samoga. U želji da se drži nečega stvarnog, ne odvoji ruku od sekire.

„Pomišljao sam na to“, reče, „ali mislim da ne mogu. Ne još.“ Ne još? Gostionica kao da zatreperi, a u glavi mu se ponovo začu mrmljanje. Ne! Mrmljanje se izgubi.

„Ne?“ – nasmeši se čovek hladnim osmehom. „Ti si kovač, dečko. I to dobar, kako čujem. Ruke su ti stvorene za čekić, a ne za sekiru. Načinjene da prave stvari, ne da ubijaju. Vrati se tome pre no što bude prekasno.“

Perin uhvati sebe kako klima glavom. „Da. Ali ja sam ta’veren.“ Nikada ranije nije to naglas rekao. Ali on to već zna. Bio je siguran, mada nije znao zašto.

Čovekov osmeh na tren se pretvori u grimasu, ali onda posta još snažniji. Beše to ledena snaga. „Ima načina da se stvari promene, dečko. Načina da se čak i sudbina izbegne. Sedi, da propričamo o njima.“ Senke kao da se promeškoljiše i postadoše gušće; kao da posegnuše ka njemu.

Perin ustuknu, pazeći da ostane na svetlu. „Ne bih rekao.“

„Barem popij nešto sa mnom. Za godine prošle i godine buduće. Evo, nakon toga biće ti sve jasnije.“ Pehar koji mu je gurnuo preko stola tren ranije nije bio tu. Putir od svetlog srebra bio je pun tamnog, krvavocrvenog vina.