Ponovorođeni Zmaj

„Odmara se.“ Tihi glas Aes Sedai bio je kao i obično melodičan, kao da napola pevuši, a kosa i odeća ponovo u savršenom redu. Protrljala je ruke nad vatrom. Na levoj šaci nosila je zlatan prsten u vidu zmije koja grize sopstveni rep. Velika zmija, simbol za večnost stariji čak i od Točka vremena. Sve žene obučavane u Tar Valonu nosile su takav prsten.

Moirainin pogled na trenutak počinu na Perinu, i kao da prodre preduboko. „Pala je i rasekla teme kada je Rand...“ Stisnu usne, ali već sledećeg trenutka lice joj ponovo beše potpuno spokojno. „Izlečila sam je, i sada spava. Čak i kod najmanje rane na glavi uvek ima mnogo krvi, ali nije ništa ozbiljno. Jesi li nešto videla u vezi s njom, Min?“

Min je delovala nesigurno. „Videla sam... Mislila sam da sam videla njenu smrt. Njeno lice, potpuno prekriveno krvlju. Bila sam sigurna da znam šta to znači, ali ako je rasekla kožu na glavi... Jesi li sigurna da je dobro?“ Po tome što je pitala videlo se koliko joj je nelagodno. Kada Aes Sedai leče, ne propuštaju ništa što se Izlečiti može. A Moirainini Talenti za to bili su izrazito snažni.

Min je zvučala toliko uznemireno da je Perin na trenutak bio iznenađen. A onda klimnu sam sebi. Nije joj se dopadalo to što radi, ali bio je to deo nje; mislila je da zna kako to deluje, ili bar ponešto o tome. Ako nije u pravu, bilo bi to skoro kao da sazna kako ne ume da koristi sopstvene šake. Moiraina je nekoliko trenutaka samo gledala, spokojno i bez ikakvog izraza. „Nikada nisi pogrešila u bilo kom čitanju koje si za mene radila, koliko ja mogu da znam. Možda je ovo prvi put.“

„Kada znam, znam“, prošapta Min. „Svetlost mi pomogla, znam.“

„Ili možda to tek treba da dođe. Da bi se vratila do svojih kola mora dugo da putuje, i da prođe kroz nemirne zemlje.“

Glas Aes Sedai bio je hladna, nemarna pesma. Perin se zagrcnu. Svetlosti, da li sam ja tako zvučao? Nikada neću dozvoliti da mi nečija smrt tako malo znači.

Kao da je naglas progovorio, Moiraina ga pogleda. „Točak tka kako Točak želi, Perine. Odavno sam ti rekla da smo u ratu. Ne možemo stati samo zato što će neki od nas možda poginuti. Bilo ko od nas može umreti pre no što se ovo završi. Lejino oružje možda nije isto kao tvoje, ali bila je svesna da se to može dogoditi.“

Perin spusti pogled. Možda je i tako, Aes Sedai, ali ja to nikada neću prihvatiti kao ti.

Lan im se pridružio kraj vatre s Unom i Loijalom. Plamenovi su bacali treperave senke preko Zaštitnikovog lica, tako da je i više no obično delovalo kao isklesano od kamena, čitavo u tvrdim ravnima i uglovima. Na svetlosti vatre ništa lakše nije bilo ni gledati njegov plašt. Ponekad se činio naprosto kao tamnosiv ili crn ogrtač, ali sivo i crno kao da se migoljilo i menjalo ako se suviše pomno posmatra. Senke i seni klizile su preko plašta i stapale se s njim. U drugim prilikama delovalo je kao da je Lan nekako načinio rupu u noći i ogrnuo se tamom. Nije to bilo ni najmanje lako za gledanje, a čovek što je plašt nosio nije olakšavao taj pogled.

Lan je bio visok i prekaljen, širokih ramena i očiju plavih poput zaleđenih planinskih jezera. Kretao se sa smrtonosnom skladnošću, tako da se činilo da je mač za pojasom deo njega. Nije suština bila u tome da je delovao sposobno za nasilje i smrt; ovaj čovek je pripitomio nasilje i smrt i držao ih u džepu, spreman da ih u treptaju oka pusti, ili prigrli, ako Moiraina naredi. Naspram Lana, čak je i Uno delovao manje opasno. U Zaštitnikovoj dugoj kosi povezanoj oko čela vrpcom od pletene kože bilo je sedih, ali mlađi ljudi bežali su od sučeljavanja s Lanom – ako su bili pametni.

„Gazdarica Leja donosi uobičajene novosti s Almotske ravnice“, kaza Moiraina. „Svi se bore protiv svih ostalih. Spaljena sela. Narod se razbežao. A i Lovci su se pojavili na ravnici, tragajući za Rogom Valera.“ Perin se promeškolji – Rog je bio tamo gde ga nijedan Lovac na Almotskoj ravnici neće naći. Nadao se da je tamo gde ga nijedan Lovac nikada neće naći – i ona ga hladno pogleda pre no što nastavi. Nije volela da neko od njih govori o Rogu. Sem kada ona tako odluči, naravno.

„Donela je i neke druge vesti. Beli plastovi na Almotskoj ravnici imaju možda pet hiljada ljudi.“

Uno zagunđa. „To je prokleto – uh, oprosti, Aes Sedai. To mora da je polovina njihovog ukupnog broja. Nikada ranije nisu toliko poslali na jedno mesto.“

„Onda pretpostavljam da su svi oni što su odlučili da slede Randa ili mrtvi ili raspršeni“, promrmlja Perin. „Ili će uskoro tako biti. Bila si u pravu, Moiraina.“ Nije mu se dopadala pomisao na Bele plaštove. Nimalo nije voleo Decu Svetla.

„To je ono što je neobično“, odvrati Moiraina. „Ili bar prvi deo. Deca su izjavila da im je svrha da donesu mir, što za njih nije neobično. Ali jeste neobično što se, dok pokušavaju da prisile Tarabonce i Domance da se povuku svaki preko svoje granice, nisu ni makli protiv onih koji slede Zmaja.“