Ponovorođeni Zmaj

Min je kod vatri iznervirano mešala sadržaj kazana. Na obrazu joj je bila mala modrica, a u vazduhu se osećao slabašan miris zagorelog paprikaša. „Mrzim da kuvam“, izjavi i sumnjičavo se zagleda u kazan. „Ako s ovim nešto ne bude u redu, nisam ja kriva. Rand je polovinu prosuo na vatru onim svojim... Odakle mu pravo da nas bacaka kao da smo džakovi repe?“ Protrlja pozadinu i žacnu se. „Kada ga se dočepam, izlupaću ga tako da nikad neće zaboraviti.“ Zamahala je drvenom kašikom ka Perinu, kao da namerava s njim da otpočne lupanje.

„Je li neko povređen?“

„Samo ako računaš modrice“, sumorno odgovori Min. „Isprva su bili prilično uznemireni. A onda su videli kako Moiraina gleda prema Randovoj rupi i shvatili da je to njegovo delo. Ako Zmaj želi da im sruči planinu na glavu, onda Zmaj mora da ima dobar razlog. Ako odluči da ih natera da se oderu i bez kože uhvate u kolo, misliće da je sve u redu.“ Frknu i kašikom udari obod kazana.

On se osvrnu i pogleda ka Moiraininoj kolibi. Da je Leja povređena – da je mrtva – Aes Sedai se ne bi tek tako vratila unutra. Osećaj iščekivanja i dalje je bio prisutan. Šta god da je u pitanju, još se nije desilo. „Min, možda je bolje da ti odeš. Ranom zorom. Mogu da ti dam nešto srebra, a siguran sam da će ti i Moiraina dati dovoljno da s nekim trgovačkim karavanom pođeš iz Geldana. Mogla bi za tili čas da budeš u Baerlonu.“

Gledala ga je netremice sve dok nije pomislio da je rekao nešto pogrešno. Naposletku mu kaza: „To je veoma slatko od tebe, Perine. Ali, ne.“

„Mislio sam da želiš da ideš. Stalno se buniš što si ovde.“

„Znala sam jednu staru Ilijanku“, polako mu odvrati ona. „Kada je bila mlada, majka joj je ugovorila brak s nekim čovekom koga nikada nije upoznala. U Ilijanu to ponekad čine. Rekla mi je da je prvih pet godina provela besneći na njega, a sledećih pet spletkareći da mu život učini što bednijim a da on ne shvati ko je za to odgovoran. Tek godinama kasnije, rekla je, kada je on umro, shvatila je da je bio ljubav njenog života.“

„Ne vidim kakve to veze ima s ovim.“

Pogled joj je jasno govorio kako on ni ne pokušava da razume, a glas joj postade prekomerno strpljiv. „Samo stoga što sudbina nešto za tebe izabere, umesto da ti izabereš sam, ne znači da je to loše. Čak i ako je to nešto za šta si siguran da nikada ne bi odabrao. Bolje deset dana ljubavi nego godine žaljenja za tim“, navede ona.

„To još manje razumem“, kaza joj Perin. „Ne moraš da ostaneš ako nećeš.“

Ona okači kašiku o visoku rakiju zabijenu u zemlju, a onda ga iznenadi propevši se na prste da ga poljubi u obraz. „Ti si veoma dobar čovek, Perine Ajbara. I pored toga što ništa ne razumeš.“

Perin nesigurno trepnu. Voleo bi da je siguran da Rand nije sišao s uma, ili da je Met ovde. Nikada nije znao šta da radi s devojkama, ali Rand se uvek nekako snalazio. Met takođe. Većina devojaka u Emondovom Polju govorila je s visine da Met nikada neće odrasti, ali izgledalo je da ume s njima.

„A šta je s tobom, Perine? Zar ti ne želiš da se vratiš kući?“

„Sve vreme“, željno odgovori on. „Ali... mislim da ne mogu. Ne još.“ Pogleda ka Randovoj dolinici. Izgleda da smo vezani jedan za drugog, zar ne, Rande? „Možda nikada.“ Mislio je da je to bilo pretiho za nju, ali uputila mu je pogled pun saosećanja. I odobravanja.

Začu slabašne korake iza sebe i obazre se ka Moiraininoj kolibi. Dve pojave spuštale su se kroz sve dublji sumrak. Jedna beše žena, vitka i graciozna čak i na grubom kosom tlu. Muškarac, znatno viši od svoje saputnice, krenuo je ka mestu gde su Šijenarci radili. Čak i Perinovom pogledu bio je neuhvatljiv. Ponekad bi potpuno nestao, a onda se u pola koraka pojavio. Delovi njega gubili su se u noć i ponovo se pojavljivali kako je vetar duvao. Samo je zaštitnički plašt promenljivih boja mogao tako nešto da postigne, što je značilo da je veća prilika Lan, baš kao što je sasvim sigurno bilo da je manja Moiraina.

Dobrano iza njih, još jedan obris, još nejasniji, provukao se kroz drveće. Rand, pomisli Perin. Vraća se u svoju kolibu. Ponovo neće jesti jer ne može da podnese kako ga svi gledaju.

„Mora da imaš oči na potiljku“, kaza Min, namrštivši se ka ženi koja im se približavala. „Ili to, ili najoštriji sluh na svetu. Je li to Moiraina?“

Nepažnja. Toliko se navikao da Šijenarci znaju kako dobro vidi – bar danju; ništa nisu znali o njegovom noćnom vidu – da su druge stvari počele da mu promiču. Nepažnja još može da me ubije.

„Da li je Tuata’anka dobro?“ – upita Min kada Moiraina priđe vatri.