Ponovorođeni Zmaj

Polutanove blede usne iskrivi smešak. „Gde god ima senke, tu mogu doći.“ Glas mu je zvučao poput zmije koja vijuga kroz opalo lišće. „Volim da motrim na sve koji me služe.“

„Ja slu...“

Nije bilo svrhe. Karidin se napreže i otrže pogled s bledog memljivog lica, pa mu okrete leđa. Prožeše ga žmarci kada je to učinio. U ogledalu pred njim sve se jasno videlo. Sve sem Polučoveka. Mirdraal je bio nejasna mrlja. Nije baš bilo prijatno za gledanje, ali bolje no onaj pogled. Karidinov glas posta malo odlučniji.

„Ja služim...“ Ućuta, odjednom svestan gde se nalazi. U središtu Tvrđave Svetlosti. Samo glasina o prošaptanim rečima koje je nameravao da izgovori predala bi ga Šaci Svetlosti. Najniže Dete na mestu bi ga ubio da ga čuje. Bio je sam. Tu je bio samo Mirdraal i možda Šarbon – Gde je taj prokletnik? Bilo bi dobro da neko s njime deli Polutanov pogled, čak i ako bi nakon toga morao da ga ukloni – ali ipak spusti glas. „Ja služim Velikog gospodara Mraka, kao i ti. Obojica služimo.“

„Ako želiš tako da misliš.“ Mirdraal se nasmeja. Karidin zadrhta. „Svejedno, želim da znam šta tražiš ovde, umesto na Almotskoj ravnici.“

„Ja... gospodar kapetan zapovednik lično je naredio da dođem.“

Mirdraal prosikta: „Tvoj gospodar kapetan zapovednik je balega! Naređeno ti je da pronađeš čoveka po imenu Rand al’Tor i da ga ubiješ. Najpre to. To iznad svega! Zašto se ne povinuješ?“

Karidin duboko udahnu. Osećao se kao da je Mirdraalov pogled nož koji mu struže kičmu. „Stvari... promenile su se. Na neke stvari više nemam uticaja kao nekada.“ Naglo se okrete na neki oštar zvuk.

Mirdraal je prevlačio rukom preko stola. Tanki slojevi skupljali su mu se pod noktima. „Ništa se nije promenilo, čoveče. Prekršio si svoje zavete Svetlosti i položio nove, a te zavete ćeš poštovati.“

Karidin pogleda ogrebotine na izglačanom drvetu i proguta knedlu. „Ne razumem. Zašto je odjednom tako važno da se ubije? Mislio sam da Veliki gospodar Mraka namerava da ga iskoristi.“

„Ispituješ me? Trebalo bi da ti iščupam jezik. Nije tvoje da postavljaš pitanja. Niti da razumeš. Tvoje je da slušaš šta ti se kaže! Psima ćeš davati lekcije iz poslušnosti. Razumeš li to? K nozi, pseto, i slušaj svog gospodara.“

Kroz strah se probi bes i Karidinova ruka polete ka boku, ali mač mu nije bio tu. Ostavio ga je u susednoj sobi pre no što je pošao k Pedronu Nijalu.

Mirdraal se pokrete brže od zmije otrovnice. Karidin otvori usta da vrisne kada mu Polučovekova šaka steže zglob; kosti se smrviše. Bol mu probi čitavu ruku. Ali nije vrisnuo, jer mu je druga Polutanova šaka zgrabila bradu i silom sklopila vilice. Pete mu se odigoše, a onda i nožni prsti napustiše pod. Stenjući i krkljajući, visio je u Mirdraalovom hvatu.

„Čuj me, čoveče. Pronaći ćeš ovog mladića i ubiti ga što je pre moguće. Nemoj ni pomisliti na nešto drugo. Ima među tvojom Decom onih koji će mi reći ako skreneš s puta. Ali, ohrabriću te. Ako ovaj Rand al’Tor za mesec dana ne bude mrtav, uzeću nekog tvoje krvi. Sina, kćer, sestru, strica. Nećeš znati koga dok taj odabrani ne umre vrišteći. Ako i sledećeg meseca bude živ, uzeću još jednog. Pa još jednog i još jednog. A kada niko od tvoje krvi ne ostane, tebe ću odvesti u sam Šajol Gul.“ Nasmeši se. „Umiraćeš godinama, čoveče. Da li me sada razumeš?“

Karidin izusti neki zvuk, napola stenjanje, napola jecaj. Činilo mu se da će mu se vrat slomiti.

Mirdraal zareža i baci ga preko sobe. Karidin tresnu o suprotni zid i ošamućen pade na tepih. Ležao je ničice, boreći se za dah.

„Razumeš li me, čoveče?“

„Ja... slušam i pokoravam se“, uspe Karidin da prozbori u tepih. Odgovora nije bilo.

Okrete glavu, žacnuvši se od bola u vratu. Soba beše prazna. Legende su govorile da Polutani jašu senke poput konja, i nestaju kada se okrenu postrance. Nema zida koji može da ih zaustavi. Karidinu dođe da zaplače. Pridiže se, psujući od bola u zglobu.

Vrata se otvoriše i Šarbon žurno uđe, punačak čovek s korpom u rukama. Stade i pogleda Karidina. „Gospodaru, je li ti dobro? Oprosti što nisam bio ovde, gospodaru, ali išao sam da kupim voće za...“

Zdravom šakom Karidin izbi kotaricu iz Šarbonovih ruku i ošamari čoveka. Smežurane zimske jabuke zakotrljaše se preko tepiha.

„Oprosti, gospodaru“, prošapta Šarbon.

„Daj papir, pero i mastilo“, prosikta Karidin. „Brže, budalo! Moram da pošaljem naređenja. „Ali koja? Koja? Dok je Šarbon jurio da posluša, Karidin se zagleda u ogrebotine na stolu i zadrhta.

1 Čekanje

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo – vetar se digao u Maglenim planinama. Ovo nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nije bilo ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.