Ponovorođeni Zmaj

Vetar je duvao duž dugih dolina, plavih od jutarnje magle. Neke behu pošumljene zimzelenim drvećem, a neke gole jer trava i divlje cveće još nisu iznikli. Zavijao je preko upola zakopanih ruševina i srušenih spomenika, zaboravljenih kao i njihovi graditelji. Ječao je u planinskim prolazima, kišom i snegom izjedenim raselinama između vrhova sa snežnim kapama koje se nikada nisu topile. Gusti oblaci milovali su planinske vrhove, pa sneg kao da se spojio s belim prostranstvom.

Zima je u nižim krajevima polako odlazila, ili je već otišla. Ali ovde, u visijama, još se držala, šarajući planinske padine širokim belim nanosima. Samo je na zimzelenom drveću bilo listova ili iglica; sve ostalo bilo je golo, smeđe ili sivo naspram stenja i zemljišta koje se još nije otkravilo. Nije bilo ni zvuka, sem oštrih naleta vetra preko snega i kamena. Zemlja kao da je čekala. Čekala da nešto pukne.

Perin Ajbara bio je na konju u majušnom lugu kožolista i bora. Stresao se i bolje umotao u plašt postavljen krznom, koliko god je mogao, budući da je jednom rukom držao dugi luk, a za pojasom mu je bila velika bojna bradva. Beše to dobra sekira od hladnog čelika; Perin je bio na mehovima kada ju je gazda Luhan napravio. Vetar mu cimnu plašt, smakavši kapuljaču sa čupavih kovrdža, i probi mu kaput. Mladić promigolji nožne prste da ih malo ugreje i promeškolji se u visokom sedlu, ali nije zaista razmišljao o hladnoći. Posmatrajući pet sadrugova, pitao se da li i oni to osećaju. Ne čekanje, zbog koga su ovamo poslati, već nešto više.

Korak, njegov konj, pomeri se i zabaci glavu. Dao je doratu ime zbog brzih nogu, ali činilo se da Korak sada oseća nestrpljenje svog jahača. Umoran sam od sveg ovog čekanja, sveg ovog sedenja, dok nas Moiraina drži čvrsto kao mašice. Nek su spaljene sve Aes Sedai! Kada će se ovo završiti?

Ne razmišljajući onjuši vetar. Najsnažniji je bio miris konja, ljudi i ljudskog znoja. Zec je nedavno prošao među ovim drvećem. Strah ga je nagonio u trk iz sve snage, ali lisica na njegovom tragu nije ga tu ubila. Odjednom shvati šta radi i stade. Čovek bi pomislio da će mi se od ovolikog vetra nos zapušiti. Skoro je poželeo da je tako. A ni Moirainu ne bih pustio da s tim išta uradi.

Neko šesto čulo ga zagolica, ali on odbi da na to obrati pažnju. Ostalima oko sebe nije ni spomenuo to osećanje.

Druga petorica bili su u sedlima s pripravnim konjičkim lukovima. Motrili su i na nebo i na padine pod sobom. Činilo se da im ne smeta vetar što im je vijorio plaštovima kao da su barjaci. Kroz prorez u plaštu iznad ramena svakog od njih štrčao je dvoručni balčak. Perinu je od prizora njihovih golih obrijanih glava, s perčinima, bilo još hladnije. Za njih je ovo vreme bilo već kasno proleće. Sva mekoća koje je možda moglo biti u njima izbijena je na tvrđem nakovnju od ijednog za kakav je on znao. Bili su Šijenarci, iz Krajina duž Velike pustoši, gde su skoro svake noći mogli da uslede troločki napadi. Čak su i trgovci ili seljaci morali da imaju mač ili luk. A ovi ljudi nisu bili seljaci, već vojnici skoro od rođenja.

Ponekad se pitao zašto su slušali njegove naredbe i prihvatili njegovo vodstvo. Kao da su smatrali da ima neko posebno pravo, neko znanje skriveno od njih. Ili je to možda samo zbog mojih prijatelja, kiselo pomisli. Nisu bili visoki kao on, niti krupni – godine što ih je proveo kao kovačev šegrt dale su mu ruke i ramena kao u dva obična čoveka – ali počeo je da se brije svakodnevno da bi prestali sa šalama na račun njegove mladosti. Bile su to prijateljske šale, ali ipak šale. Nije imao namere da ponovo počnu s tim zbog nekog njegovog osećaja.

Perin se prenu i sam sebe podseti da bi i on trebalo da motri. Bolje namestivši strelu zapetu za dugi luk, zagleda se niz dolinu koja se pružala ka zapadu šireći se u daljini. Tle beše prošarano širokim vijugavim trakama snega, ostacima zime. Veći deo raštrkanog drveća tamo dole i dalje je grebao nebo golim granama, ali na padinama i dnu doline bilo je dovoljno zimzelenog drveća – borova i kožolista – da pruži zaklon svakome ko je umeo da ga iskoristi. Ali niko tu ne bi bio bez naročite svrhe. Rudnici su bili dalje na jugu, ili još i dalje na severu; većina ljudi smatrala je da u Maglenim planinama vlada nesreća. Malo ih je dolazilo ovamo, ako su to ikako mogli da izbegnu. Perinove oči presijavale su se poput žeženog zlata.

Ono osećanje posta nesnosno. Ne!