Putanja bodeža

Polako, Bašer siđe s njega, i Rand ustade bez pomoći na klimave r.oge, žmirkajući dok mu se vid vraćao. Saldejac ga je gledao kao što bi gledao mahnitog lava, dodirujući balčak svog mača. Anaijela baci jedan pogled na Randa koji je stajao na nogama i pade u nesvest; njen konj pobeže, dok su mu uzde zveckale. Ejlil, i dalje se boreći sa svojom životinjom koja je njištala.aci nekoliko pogleda ka Randu. Rand ostavi Kalandor da leži tamo gde je bio. Nije bio siguran da se usuđuje da ga podigne. Ne još.

Flin se ispravi, tresući glavom, a onda nemo stade dok se Rand nemirno približavao da stane kraj njega. Kiša je padala po ugaslim očima Džonana Avlija, koje su bile iskolačene od straha. Džonan je bio jedan od prvih. Oni krici koji su dopirali iza brda kao da su sekli kroz kišu. Još koliko, pitao se Rand. Među Braniocima? Među Saborcima? Među...?

Kiša gusta poput zastora skrivala je brda na kojima se nalazila seanšanska vojska. Da li ih je uopšte povredio, napadajući naslepo? Ili su i dalje čekali sa svim svojim damane? Čekali da vide još koliko svojih ljudi on može pobiti umesto njih.

„Postavi stražu kakvu god misliš da treba“, reče Rand Bašeru. Glas mu je bio gvožđe. Jedan od prvih. Njegovo srce je bilo gvožđe. „Kada Gregorin i ostali stignu do nas, Putovaćemo do mesta gde nas čekaju kola s namirnicama, najbrže što je moguće.“ Bašer bez reči klimnu i okrenu se na kiši.

Izgubio sam, pomisli Rand tupo. Ja sam Ponovorođeni Zmaj, ali sam prvi put izgubio.

Iznenada, Lijus Terin pobesne u njemu, potpuno odbacivši skrivanje. Ja nikad nisam bio pobeđen, rikao je on. Ja sam Gospodar Jutra! Niko me ne može pobediti!

Rand je sedeo na kiši, okrećući Krunu mačeva među rukama, gledajući u Kalandor koji je ležao u blatu. Pustio je Lijusa Terina da besni.

Abelder Julan je plakao, zahvalan za pljusak koji mu je skrivao suze na obrazima. Neko će morati da izda naređenje. Na kraju će neko morati da se izvini carici, neka bi živela večno, a možda i Surot, još pre toga. Međutim, to nije bio razlog njegovog plača, kao ni njegov mrtvi drug. Grubo otcepivši rukav svog kaputa, on ga položi preko Miradžovih ukočenih očiju da kiša ne bi padala u njih.

„Pošaljite naredbe za povlačenje", naredi Julan, i vide kako se ljudi oko njega trzaju. Po drugi put na ovim obalama, Večito pobednička vojska pretrpela je užasan poraz, a Julan nije mislio kako je on jedini koji plače.

25 Neželjeni povratak

Sedeći za svojim pozlaćenim pisaćim stolom, Elaida se poigravala od starosti potamnelom, od slonovače izvajanom čudnom pticom čiji je kljun bio dug koliko i njeno telo, dok je, pomalo se zabavljajući, slušala šest žena koje su stajale s druge strane stola. Svaka od njih beše Predstavnica svog ađaha; postrance su se mrštile jedna na drugu, vukle svoje somotske cipelice preko ćilima jarkih šara koji je prekrivao veći deo crvenkastih podnih pločica, čupkale su svoje lozicama ukrašene šalove tako da su im rese različitih boja poigravale, i sve u svemu, izgledale su i zvučale poput jata razdraženih sluškinja koje bi volele, kad bi imale hrabrosti, da skoče jedna drugoj za vrat pred svojom gospodaricom. Mraz je prekrivao staklena okna u prozorima tako da je jedva bilo moguće videti sneg koji se kovitlao napolju, mada je ponekad vetar zavijao od ledenog besa. Elaidi je bilo prilično toplo, i to ne samo zbog debelih cepanica koje su buktale u belom mermernom kaminu. Znale to ove žene ili ne pa, Duhara je znala, razume se, a možda su znale i druge ona jeste bila njihova gospodarica. Raskošno pozlaćen stojeći sat koji je Kemajla bila nabavila otkucavao je. Kemajlin nestali san postaće stvarnost; Kula će povratiti svoju slavu. I biće čvrsto u sposobnim rukama Elaide do Avrinji a’Roihan.

„Nikada nije pronađen nijedan ter’angreal koji bi mogao da ’obuzda’ ženu koja usmerava", objašnjavala je Velina hladnim i upadljivim glasom koji je bio gotovo detinjasto visok, glasom koji se nikako nije slagao s njenim orlovskim nosom niti s oštrim iskošenim očima. Ona je predstavljala Bele, i bila je pravi primerak Bele sestre po svemu, osim po svom zastrašujućem izgledu. Njena jednostavna snežnobela haljina delovala je uzdržano i hladno. „Vrlo malo ih je bilo pronađeno koji bi služili istoj svrsi. Stoga, logično, ako bi takav ter’angreal bio pronađen, ili više od jednog, koliko god da je to neverovatno, ne može ih postojati dovoljno da bi se obuzdavale više od dve, ili najviše tri žene. Iz toga proizilazi da su izveštaji o tim takozvanim Seanšanima potpuno preuveličani. Ako žene na ’povodnicima’ i postoje, one ne mogu da usmeravaju. Očigledno ne mogu. Ne poričem da ti ljudi drže Ebou Dar, i Amador, a možda i više od toga, ali jasno je da su oni samo nešto što je napravio Rand al’Tor, možda da bi uplašio ljude i da bi oni pohrlili njemu. Kao onaj njegov Prorok. To je jednostavna logika."