Putanja bodeža

Elaidine usne pokrenuše se same od sebe. Jedno od zadovoljstava zbog odsutnosti te žene ne najveće, ali stvarno zadovoljstvo bilo je što nije bivala primorana da svakoga dana ponavlja te odvratne litanije. „Radiću šta mi se kaže“, konačno je izgovorila, ravnim glasom. Ona je bila Amirlin Tron! „Izgovaraću reči koje mi ti kažeš da izgovorim i nijednu više.“ Njeno Proricanje obećavalo joj je da će pobediti, ali Svetlosti, neka to bude što pre! „Potpisivaću ono što mi kažeš da potpišem i ništa drugo. Ja sam...“ kod ovog poslednjeg se zagrcnula. „Ja sam pokorna tvojoj volji.“

„Zvučiš kao da te treba podsetiti na istinitost ovoga“, reče Alvijarin ponovo uzdahnuvši. „Pretpostavljam da sam te predugo ostavila samu.“ Zapovednički udari prstom po pergamentu. „Potpiši.“

Elaida potpisa, vukući perom preko pergamenta. Ništa drugo nije ni mogla da učini.

Alvijarin jedva da je sačekala da podigne vrh pera pre nego što je dočepala proglas. „Sama ću ga zapečatiti“, reče, krenuvši ka vratima. „Nije trebalo da ostavljam Amirlinin pečat tamo gde ti možeš da ga nađeš. Hoću da razgovaram s tobom malo kasnije. Stvarno sam te predugo ostavila samu. Budi tu kada se vratim."

„Kasnije?“ reče Elaida. „Kada? Alvijarin? Alvijarin!“

Vrata se zalupiše za ženom, ostavljajući Elaidu da se puši. Da bude tu kada se Alvijarin vrati! Zatvorena u sopstvene odaje poput polaznice u kaznenoj sobi!

Neko vreme poigravala se sa svojom kutijom za prepiske, na kojoj su zlatni sokolovi leteli među belim oblacima na plavom nebu, ali nije mogla sebe da prisili da je otvori. S Alvijarininim nestankom, ta je kutija ponovo počela da se ispunjava važnim pismima i izveštajima, a ne mrvicama sa stola kojima je Alvijarin dopuštala da joj padnu šaka, ali pošto se ta žena vratila, mogla je, isto tako, i dabude prazna. Podigavši se, počela je da namešta ruže u belim vazama, a svaka je stajala na belom mermernom postolju u jednom uglu sobe. Plave ruže; one najređe.

Iznenada je shvatila da bulji u prelomljene peteljke ruža u svojim rukama, prelomljene na pola. Još pet-šest ih je bilo razbacano po pločicama poda. Ona ispusti prigušeni krik iz grla. Zamišljala je svoje šake oko Alvijarininog vrata. Nije to bilo prvi put kako razmatra da ubije tu ženu. Ali Alvijarin je sigurno preduzela mere predostrožnosti. Zapečaćena dokumenta, koja je trebalo otvoriti u slučaju da joj se dogodi išta neočekivano, bez sumnje su bila ostavljena kod neke sestre na koju Elaida ne bi ni pomislila. To je bila njena jedina prava briga za vreme Alvijarininog odsustva, da će neka druga možda pomisliti kako je ta žena mrtva, i da će istupiti s dokazima koji će joj strgnuti ešarpu sa ramena. Pre ili kasnije, međutim, ovako ili onako, Alvijarin će biti gotova, to je bilo sigurno kao što su te ruže bile...

„Nisi odgovorila na moje kucanje, majko, pa sam ušla“, hrapavo se oglasi žena iza nje.

Elaida se okrenu, spremna da ošine jezikom, ali kada je ugledala punačku ženu četvrtastog lica, ogrnutu šalom s crvenim resama kako stoji na sred sobe, osetila je kako joj se krv povlači iz obraza.

„Čuvarka je rekla kako želiš da porazgovaraš sa mnom“, razdraženo reče Silvijana. „O ličnoj pokori.“ Nije se nimalo trudila da prikrije svoje gađenje, čak ni pred Amirlin Tronom. Silvijana je verovala da je lična pokora glupo prenemaganje. Pokora je bila javna; samo se kažnjavanje odvijalo u samoći. „Takođe me je zamolila da te podsetim na nešto, ali je ođjurila pre nego što je rekla na šta.“ Ovo poslednje izgovorila je frknuvši. Silvijana je sve što joj je oduzimalo vreme koje bi provela sa svojim polaznicama i Prihvaćenim smatrala bespotrebnim prekidanjem.

„Mislim da se sećam“, s poštovanjem joj odvrati Elaida.

Kada je Silvijana konačno otišla posle samo pola sata sudeći po odzvanjanju Kemajlinog sata, mada je to bila beskrajna večnost Elaida se jedva uzdržala da ne sazove Dvoranu da smesta zaseda kako bi mogla zahtevati da se Alvijarin oduzme ešarpa čuvarke; sprečila ju je samo njena ubeđenost u sopstveno Proricanje i ubeđenost da će Siejn dopreti tim tragovima izdaje do Alvijarin. To i sigurna činjenica da, poklekla Alvijarin ili ne u tom sukobu, ona sama sigurno bi. Zato je Elaida do Avrinji a’Roihan, Čuvarka Pečata, plamen Tar Valona, Amirlin Tron, sasvim sigurno najmoćnija vladarka na svetu, ležala na stomaku preko svoga kreveta i jecala u jastuke, suviše bolna da navuče košulju koja je ležala bačena na patos, sigurna da će, kada se Alvijarin bude vratila, ta žena ustrajati na tome da ona sedi sve vreme ispitivanja. Jecala je, i kroz suze se molila da što pre dođe Alvijarinin pad.

„Nisam ti rekla da Elaida bude... istučena“, reče glas poput kristalnih zvona. „Da li se ti to uzdižeš nad svojim položajem?“