Putanja bodeža

Tejlin nije bila najgora. Nekoliko običnih sestara otvoreno su frknule na nju. Na jednu Predstavnicu! Nijedna Bela, naravno, ali to nije trebalo da čini bilo kakvu razliku. Bez obzira na to šta se događalo u Kuli, trebalo je da poštuje pristojnost. Džulin Medon, visoka privlačna žena kratke kose koja je manje od godinu dana držala stolicu za Smeđe, provuče se pored nje a da nije ni promrmljala izvinjenje, pa nastavi dalje onim svojim muškobanjastim koracima. Serin Asnober, još jedna Smeđa Predstavnica, besno se namršti na Siejn i poče da se poigrava onim zakrivljenim nožem koji je uvek nosila za pojasom, a potom nestade u jednom od poprečnih hodnika. Serin je bila Altarka, sede koje su prošarale njene tamne slepoočnice naglašavale su joj prastari tanki bledi ožiljak na maslinastom obrazu, a samo su Zaštitnici mogli da se nadmeću s njom u mrkim pogledima.

Možda je sve ovo trebalo očekivati. Nedavno je bilo nekoliko neugodnih slučajnosti i nijedna sestra neće zaboraviti ako je bez imalo obzira isterana iz hodnika oko odaja drugih ađaha, a još manje ono što je ponekad pratilo to izbacivanje. Bilo je glasina da su jednoj Predstavnici jednoj Predstavnici! – Crvene načele i više od dostojanstva, samo što se nije govorilo o kome je reč. Stvarno je bila šteta da Dvorana nije mogla omesti Elaidin ludi proglas, međutim, prvo se jedan ađah, a za njim i ostali, čvrsto uhvatio novih povlastica, a malo koja Predstavnica je nameravala da ih se odrekne sada, kada su ih sprovodile, što je prouzrokovalo da Kula bude gotovo podeljena u naoružane logore. Nekada je Siejn smatrala da je vazduh u Kuli poput uzburkanog vrelog želea sumnjičavosti i podmetanja; sada je to bio uzburkani vreli žele nakiselog ukusa.

Cokćući u neodobravanju, ona popravi sopstveni šal s belim resama dok je Serin nestajala. Nije bilo logično trzati se zato što se Altarka mrštila čak ni Serin ne bi išla dalje od toga; sasvim sigurno ne bi a još je manje bilo logično brinuti se zbog nečega što nije mogla da promeni kada je imala zadatak pred sobom.

A tada, posle sveg njenog traganja toga jutra, samo što je zakoračila ugledala je svoj dugo traženi plen kako ide ka njoj. Zera Dankan bila je vitka crnokosa devojka koja je odisala ponosom, pristojno staložena, i po svim spoljnim pokazateljima nedirnuta usijanim strujama koje su ovih dana tekle Kulom. Pa, nije baš da je stvarno bila devojka, ali Siejn je bila sigurna da nije nosila taj šal s belim resama ni pedesetak godina. Bila je neiskusna. Prilično neiskusna. To bi moglo biti od pomoći.

Zera nije ni pokušala da izbegne Predstavnicu sopstvenog ađaha, s poštovanjem pognuvši glavu kada se Siejn našla pored nje. Prilično gust umetnički zlatovez uspinjao se rukavima njene snežnobele haljine i pravio širok prsten na dnu njene suknje. Bio je to neuobičajen stepen kaćiperstva za nekog iz Belog ađaha. „Predstavnice“, promrmljala je. Jesu li njene plave oči delovale malčice zabrinuto?

„Potrebna si mi za nešto“, obrati joj se Siejn, smirenije nego što se osećala. Vrlo verovatno da je videla sopstvena osećanja u Zerinim krupnim očima. „Pođi sa mnom.“ Nije bilo ničega čega bi se bojala, ne u srcu Bele kule, ali držati ruke prekrštene na struku, opuštene, zahtevalo je iznenađujuće mnogo napora.

Kao što je očekivala kao što se nadala Zera krenu s njom uz još jedno mrmljanje, ovog puta da će je pratiti. Veoma skladno skliznula je do Siejn, pa su krenule niz prostrane mermerne stepenice i preko širokih izrezbarenih šetališta, i samo se malo namrštila kada je Siejn otvorila vrata u prizemlju, ka uskom stepeništu koje se spuštalo u tamu.

„Posle tebe, sestro“, reče Siejn, usmerivši da napravi malu loptu svetla. Prema pravilima ponašanja, trebalo bi da ona ide ispred druge žene, ali nije mogla da natera sebe na tako nešto.

Zera nije oklevala da se spusti. Logično, nije imala čega da se boji od Predstavnice, jedne Bele Predstavnice. Logično. Siejn će joj reći šta želi kada bude pravi trenutak za to, a to neće biti ništa što ona neće moći da učini. Potpuno nelogično, Siejn se osećala kao da joj ogroman leptir leprša po stomaku. Svetlosti, ona je držala saidar, a druga žena nije. Zera je ionako bila slabija. Nije imala čega da se plaši. Što nimalo nije umirilo ono lepršanje krila u njenom stomaku.

Spuštale su se sve niže, pored vrata koja su vodila u podrume i potpodrume, dok nisu stigle do poslednjeg nivoa, koji je bio čak ispod onoga gde su obavljana ispitivanja za Prihvaćene. Tamni hodnik osvetljavalo je samo Siejnino majušno svedo. Visoko su podigle suknje, ali njihove cipelice su ipak podizale oblačiće prašine, bez obzira koliko pažljivo stupale. Jednostavna drvena vrata nizala su se duž glatkih kamenih zidova, mnoga od njih s velikim grudvama rđe namesto šarki i katanaca.

„Predstavnice“, upita Zera, konačno pokazavši nedoumicu, „šta bismo to mogle da tražimo ovde dole? Ne verujem da je iko silazio ovako duboko već godinama.“