Putanja bodeža

On se obliznu, ne mogavši da se uzdrži. Kraljica? To još nikada nije radio.

29 Pehar sna

Ne budi potpuni vunoglavac, Rande“, reče Min. Nateravši sebe da ostane da sedi, prekrstila je noge i lenjo lupkala stopalom, ali nije mogla da odagna ogorčenost iz svog glasa. „Idi kod nje! Razgovaraj njom!“

„Zašto?“, brecnu se on. „Sada znam kojem pismu da verujem. Bolje je ovako. Sada je bezbedna. Od svakoga ko hoće da me napadne. Bezbedna od mene! Bolje je!“ Ali on je samo u košulji šetkao gore-dole između dva reda stolica ispred Zmajevog prestola, pesnica toliko stisnutih da su mu zglobovi pobeleli, besno posmatrajući crne oblake koji su s druge strane prozora polagali novi snežni prekrivač preko Kairhijena.

Min razmeni pogled s Fedvinom Morom, koji je stajao pored vrata ukrašenih suncima. Device su sada puštale svakog ko nije bio očigledna pretnja da uđe bez najave, ali oni koje Rand ovog jutra ne bi želeo da vidi ispraćao je mršavi mladić. Na crnom okovratniku nosio je zmaja i mač, a Min je znala kako je već video više bitaka više užasa nego mnogi trostruko stariji muškarci; no i pored toga, on je bio dečak. Danas, dok je bacao nelagodne poglede prema Randu, delovao je mlađe nego ikad. Mač o njegovom boku i dalje je izgledao kao da mu tu nije mesto, barem njoj. 

„Ponovorođeni Zmaj je muškarac, Fedvine“, pojasni mu ona. „I, kao i svaki muškarac, duri se zato što misli kako jedna žena više ne želi da ga vidi.“

Izbuljivši se, mladić se trže kao da ga je uštinula. Rand se zaustavi dabi joj se zlovoljno namrštio. Ono što ju je sprečavalo da se ne nasmeje bila je svest o tome da on krije bol, stvaran kao i bilo koja ubodna rana. To, i sigurnost da bi on bio jednako povređen da je ona uradila ono što je bilo učinjeno. Ne da bi ona ikad imala priliku da strgne njegove barjake, ali suština je bila jasna. U prvom trenutku Rand je bio zaprepašćen novostima iz Kaemlina koje je Taim doneo u zoru, ali čim je čovek otišao, prestao je da izgleda kao bik udaren sekirom i otpočeo je... Ovo!

Ustavši, popravila je svoj bledozeleni kaput, prekrstila ruke ispod grudi i suprotstavila mu se licem u lice. „Šta bi drugo moglo da bude?“, smireno je upitala. Zapravo, pokušala je da to kaže smireno i gotovo da joj je pošlo za rukom. Volela je tog čoveka, ali nakon jutra ispunjenog ovim, želela je pošteno da mu napraši uši. „Nisi pomenuo Meta ni dvaputa i nemaš pojma je li on živ ili mrtav.“

„Met je živ“, zareža Rand. „Znao bih da je mrtav. Šta ti to znači da se ja...!“ Vilice su mu škljocnule, kao da nije mogao da natera sebe da izgovori tu reč.

„Duriš“, ponovila je ona. „Uskoro ćeš početi i da se pućiš. Neke žene misle kako su muškarci privlačniji kad se napuće. Ja nisam među takvima.“ Pa, dosta više s tim. Lice mu je potamnelo, ali ne zato što je pocrveneo. „Nisi li dao sve od sebe kako bi bio siguran da će ona doći na presto Andora? A on joj po pravu pripada, mogla bih da dodam. Zar nisi rekao da želiš da preuzme Andor čitav, a ne rascepkan kao što su Kairhijen ili Tir?“

„Jesam!“, dreknuo je. „I sada je njen, a ona želi da ostanem van njega! Odhčno! I nemoj mi opet reći da prekinem s vikom! Ja ne...!“ Shvatio je da zaista viče i stisnuo zube. Iz grla mu se začu potmulo režanje. Mor se posveti proučavanju jednog dugmeta, okrećući ga tamo-ovamo. Ovoga jutra često se zabavljao time.

Minino lice je ostalo mirno. Neće ga ošamariti, a bio je prevelik da bi mu isprašila tur. „Andor je njen, baš kao što si i hteo“, rekla je. Smireno. Skoro. „Niko od Izgubljenih neće poći za njom sada kada je poskidala tvoje barjake.“ Te plavosive oči opasno su zasvetlele, ali je ona nastavljala. „Baš kao što si i hteo. A ne možeš da veruješ da je u dosluhu s tvojim neprijateljima. Andor će slediti Ponovorođenog Zmaja i ti to znaš. Jedini razlog što si se narogušio jeste činjenica da ti misliš kako ona ne želi da te vidi. Idi kod nje, budalo!“ Nastavak je bio najteži za izgovaranje. „Pre nego što budeš izgovorio dva reči, počeće da te ljubi.“ Svetlosti, volela je Elejnu skoro isto koliko i Randa možda i isto toliko, na vrlo različit način ali kako jedna žena da se takmiči s prelepom zlatokosom kraljicom koja iza sebe ima moćan narod da je podrži i odazove se njenom pozivu?

„Nisam... ljut“, protisnu Rand. I poče ponovo da se šetka. Min pade na pamet da ga postrance šutne u zadnjicu. Snažno.

Jedna se vrata otvoriše da propuste zbrčkanu sedokosu Sorileu, koja je odgurnula Mora u stranu još dok je pokušavao da vidi želi li Rand da je primi. Rand zinu ljutito, šta god da je tvrdio pre toga kad pet žena u teškim crnim odorama, vlažnim od otopljenog snega, uđoše u prostoriju za Mudrom, presavijenih ruku, oborenih pogleda, s navučenim kapuljačama koje im nisu potpuno skrivale lica. Stopala su im bila omotana krpama.

Min oseti kako joj se diže kosa na glavi. Pred njenim očima slike i aure plesale su i nestajale i smenjivale se oko svih šest žena, baš kao i oko Randa. Bila se nadala da je zaboravio da je ovih pet živo. Šta je, za ime Svetlosti, ta užasna starica namerila?