Putanja bodeža

Nesun je iskosila glavu, a gotovo potpuno crne oči kao da su pokušavale da upamte svaki delić njegove pojave. Jedna crvena i zelena aura govorile su o časti, i slavi. Ogromna zgrada pojavi se iznad njene glave i nestade. Biblioteka koju će ona osnovati. „Hoću da te proučavam“, jednostavno je saopštila. „Teško da to mogu dok prenosim kamenje ili kopam rupe. Jeste da to ostavlja podosta vremena za razmišljanje, ali biti u tvojoj službi deluje kao poštena zamena za ono što bih mogla naučiti.“ Rand žmirnu zbog iskrenosti odgovora koji je dobio, ali izuzev toga njegov izraz lica nije se promenio.

Najveće iznenađenje predstavljao je odgovor potekao od Elze, zbog njene navike da se ne koristi samo rečima. Padajući na kolena, zažarenim očima piljila je u Randa. Čitavo joj je lice odisalo revnošću. Aure su blistale, a prikazi se smenjivali oko nje, ne otkrivajući ništa. „Ti si Ponovorođeni Zmaj“, izgovorila je bez daha. „Moraš biti u Poslednjoj bici. Moram ti pomoći da budeš tamo! Uradiću sve, šta god da je potrebno!“ I ona se baci, s licem prema zemlji, prislonivši usne o uglačani kameni pod pred njegovim čizmama. Čak je i Sorilea izgledala zapanjeno, a Sarin razjapi usta. Mor zasopta kad to vide, a potom se užurbano vrati uvrtanju svoga dugmeta. Min se učinilo da se zakikotao, napeto, gotovo ispod glasa.

Okrenuvši se na peti, Rand krenu krupnim koracima ka Zmajevom tronu, gde su njegovo žezlo i kruna Ilijana počivali na crvenom kaputiću ukrašenom zlatovezom. Lice mu je bilo toliko prazno da je Min poželela da jurne prema njemu, ne obazirući se na to ko gleda, ali je nastavila da proučava Aes Sedai. I Sorileu. Nikad nije videla ništa stvarno korisno oko te sedokose nadžak babe.

Odjednom, Rand se okrete, i krupnim koracima prođe duž reda žena, toliko iznenadno đa Beldejn i Sarina ustuknuše. Oštar Sorilein pokret vrati ih na mesta.

„Da li biste prihvatile da budete zatvorene u kutiju?“ Njegov glas je zaparao kao kamen koji struže o smrznutu stenu. „Čitav dan zaključane u kovčeg, i tučene pre nego što budete stavljene unutra i kad izađete iz njega?“ To je bilo ono što su one njemu radile.

„Da!“, jeknula je Elza, lica i dalje priljubljenog uz patos. „Šta god moram da uradim, uradiću!"

„Ako ti to tražis’, drhtavo progovori Erijan, kojoj se užas ocrtavao na licu, a ostale lagano klimnuše glavama.

Min je zapanjeno zurila, stiskajući pesnice u džepovima kaputića. To što se on nosio mišlju da im vrati istom merom delovalo je gotovo prirodno, ali ona je to morala da zaustavi, nekako. Poznavala ga je bolje nego što je on poznavao samog sebe; znala je gde je čvrst poput oštrice noža, a gde ranjiv bez obzira koliko to poriče. Ovo sebi nikada ne bi oprostio. Ali kako? Lice mu se grčilo od besa, a odmahivao je kao i uvek kad se raspravljao s tim glasom u svojoj glavi. Jednu je reč promrmljao dovoljno glasno da ga i ona čuje. Ta’veren. Sorilea je stajala tamo pažljivo ga proučavajući, kao što je to činila i Nesun. Čak ni pretnja kovčegom nije uznemirila Smeđu. Izuzev Elze, koja je još uvek jecala i ljubila pod, ostale su stajale iskolačenih očiju, kao da vide same sebe presamićene i uvezane kao što je on bio.

Među svim onim slikama koje su se kovitlale oko Randa i tih žena, aura iznenada blesnu, plava i žuta osenčana zelenom, i sve ih okruži. A Min je znala šta ona znači. Zasoptala je, napola od iznenađenja, napola od olakšanja.

„One će ti služiti, svaka na svoj način, Rande“, užurbano je izgovorila. „Videla sam.“ Sorilea će mu služiti? Min poče da se pita šta tačno treba da znači „na svoj način’. Reči su dolazile sa saznanjem, ali ona nije uvek znala šta same reči znače. Ipak, one će služiti; bar je to bilo jasno.

Bes iščile s Randovog lica dok je u tišini proučavao Aes Sedai. Neke od njih uzdignutih obrva postrance pogledaše ka Min, očigledno zadivljene činjenicom da je tek nekoliko njenih reči nosilo toliku težinu, ali najveći broj je posmatrao Randa, jedva dišući. Čak je i Elza podigla glavu da pogleda u njega. Sorilea počasti Min jednim kratkim pogledom, i gotovo neprimetnim klimanjem glavom. Odobravajućim, pomisli Min. Dakle, starica se pretvarala da joj je svejedno kakav će ishod biti, je li?

Konačno, Rand progovori. „Možete mi položiti zakletvu, kao što su to uradile Kiruna i ostale. To, ili da se vratite gde god da su vas Mudre držale. Neću prihvatiti ništa manje.“ Uprkos nagoveštaju zahteva u njegovom glasu, izgledao je kao da ni njega, isto tako, nije bilo briga: ruke su mu bile prekrštene, pogled nestrpljiv. Zakletva koju je zahtevao pokulja.