Putanja bodeža

Rand nastavi, prečešljavajući palatu tamo-ovamo, praveći lukove koji su se polako udaljavali od njegovih odaja. Presavijena svetlost koristila je veoma malo Moći toliko malo da nijedan čovek nije mogao da oseti upotrebu saidina sve dok se i bukvalno ne bi našao na njemu i on je to koristio kad god mu se učinilo kako neko može da ga primeti. Njegovi napadači nisu krenuli na njegove odaje uzdajući se u običnu mogućnost da će on biti unutra. Imali su svoje doušnike u Palati. Možda ga je to što je bio ta’veren izvuklo iz odaja, ako je ta’veren mogao da utiče na samog sebe, a možda je u pitanju bila čista sreća, ali je njegovo cimanje Šare moglo njegove napadače dovesti njemu u šake dok oni veruju da je mrtav ili povređen. Lijus Terin se zakikota na tu pomisao. Rand je gotovo mogao da ga oseti kako trlja ruke u iščekivanju.

Još je tri puta morao da se sakriva iza Moći dok su Device s velovima protrčavale pored njega, i jednom kad je video Kecuejn kako klizi niz hodnik vodeći za sobom ni manje ni više nego šest Aes Sedai, od kojih nijednu nije prepoznao osim nje. Delovale su kao da love. Nije se stvarno bojao sedokose sestre. Ne, naravno da se nije bojao! Ali je sačekao dok ona i njene prijateljice nisu nestale s vidika pre nego što je otpustio tkanje koje ga je skrivalo. Lijus Terin se nije zakikotao kada je video Kecuejn. Bio je smrtno tih sve dok nije otišla.

Rand se odmače od zida; tačno pored njega otvoriše se vrata, a izviri Ejlil. Nije ni znao da se nalazi u blizini njenih odaja. Iza njenog ramena je stajala tamna žena s teškim zlatnim alkama u ušima, a zlatni lanac s malim medaljonima joj se protezao preko levog obraza do prstena u nosu. Salon, vetrotragačica Harine din Togara, izaslanice Ata’an Mijera, koja se uselila u palatu sa svojom pratnjom gotovo i pre nego što ga je Merana obavestila o pogodbi. A sastajala se sa ženom koja mu je možda želela smrt. Iskolačile su oči kad su ga ugledale.

Bio je nežan koliko je to bilo moguće, ali morao je da bude hitar. Nekoliko trenutaka pošto su se vrata otvorila, on je već ubacivao pomalo razbarušenu Ejlil pod njen krevet, pored Šalon. Možda one nisu bile deo onoga što se dešavalo. Možda. Bolje sprečiti nego lečiti. Besno piljeći u njega dok su im usta bila zapušena Ejlilinim šalovima, dve su se žene batrgale ne bi li se oslobodile traka od pocepanih krevetskih čaršava koje je upotrebio da im uveže ruke i noge. Štit koji je vezao nad Šalon sputavaće je dan ili dva, pre nego što se čvor razveže, ali neko će ih uskoro pronaći i preseći ostale veze.

Brinući zbog tog štita, odškrinuo je vrata koliko da proveri hodnik, pa je požurio napolje, niz prazan prolaz. Nije mogao da ostavi vetrotragačicu slobodnu da usmerava, ali postavljanje štita nad ženom nije se radilo s delićima Moći. Ako je jedan od njegovih napadača bio dovoljno blizu... Međutim, nije video nikoga ni u jednom od poprečnih hodnika.

Pedeset koraka od Ejlilinih odaja hodnik se otvarao u četvrtasti ograđeni balkon od plavog mermera sa širokim stepeništem na svakom kraju, naspram četvrtaste odaje s visokom lučnom tavanicom i istovetnim balkonom na drugoj strani. Deset stopa dugačke tapiserije visile su sa zidova, ptice su se uspinjale ka nebesima u pravilnim šarama. Ispod njih je stajao Dašiva i gledao uokolo, nesigurno oblizujući usne. Gedvin i Rohajd bili su s njim! Lijus Terin zacvile od želje za ubijanjem.

„... Kažem vam da ja nisam osetio ništa“, govorio je Gedvin. „On je mrtav!“

I Dašiva ugleda Randa na vrhu stepeništa.

Jedino upozorenje koje je dobio bio je iznenadni trzaj koji je zgrčio Dašivino lice. Dašiva usmeri; nemajući vremena da razmišlja, Rand izatka – kao i mnogo puta ranije, nije znao šta; nešto je isplivalo iz sećanja Lijusa Terina; nije čak ni bio siguran da je potpuno samostalno napravio tkanje, ili je možda Lijus Terin dograbio saidin tokovi Vazduha i Vatre i Zemlje jednostavno su bili oko njega. Vatra koja je kuljala iz Dašive prasnu, kršeći mermer, obori Randa na leđa na pod hodnika, gde se otkotrljao zavijen u sopstvenu čauru.

Ta je prepreka mogla zaustaviti sve osim kobne vatre. Uključujući i vazduh. Rand je otpusti dahćući, vukući se po podu, dok su odjeci eksplozije još uvek odzvanjali kroz vazduh pun prašine koja se digla, a komadići slomljenog mermera su se kotrljali uokolo. Međutim, koliko je otpustio da bi disao, toliko je to bilo i zato što je ono što je sprečavalo Moć da uđe, sprečavalo i da izađe. Pre nego što je prestao da klizi, usmerio je Vatru i Vazduh, ali izatkane potpuno drugačije nego kod Presavijanja svetlosti. Tanke crvene niti potekoše mu iz leve ruke, šireći se dok su sekle prolaz kroz oboreno kamenje prema mestu gde su stajali Dašiva i ostali. Iz njegove levice letele su plamene lopte, Vatra izatkana s Vazduhom, brže nego što bi mogao da izbroji, i progorevale kamen pre nego što bi eksplodirale u onoj prostoriji. Palata se zatresla od neprekidnog bučnog urlika. Prašina koja se slegla ponovo se podigla, a komadići kamena su odskakali.