Putanja bodeža

Međutim, on je gotovo istovremeno već bio na nogama i trčao je, nazad, pored Ejlilinih odaja. Čovek koji napadne i ostane na istom mestu, traži da umre. On je bio spreman da umre, ali ne još. Bešumno klizeći, požurio je niz još jedan hodnik, pa niz uske stepenice za poslugu i izašao na sprat ispod tog.

Bio je pažljiv dok se probijao do mesta gde je video Dašivu, držeći u pripravnosti smrtonosna tkanja koja bi bacio i na najmanji trzaj.

Trebalo je sve da ih ubijem na početku, dahtao je Lijus Terin. Trebalo je sve da ih ubijem!

Rand ga je pustio da besni.

Velika odaja bila je kao okupana vatrom. Garavi delići, koje su plamenovi još uvek lizali, bili su sve što je preostalo od tapiserija, a po korak široke rupe zjapile su u patosu i zidovima koje su progorele. Stepenište kojim je Rand bio nameravao da se spusti na polovini se završavalo deset stopa visokim padom. Nije bilo nikakvog znaka od trojice muškaraca. Nisu mogli biti potpuno uništeni, nešto bi preostalo.

Sluga u crnom kaputu oprezno proviri kroz malena vrata pokraj stepeništa na drugom kraju odaje. Oči mu se spustiše na Randa, zakolutaše i on se stropošta. Druga sluškinja gvirnu iz hodnika, a onda zadiže suknje i otrča u pravcu odakle je i došla, vrišteći punim plućima kako Ponovorođeni Zmaj ubija svakog u palati.

Rand kliznu iz prostorije, a lice mu se grčilo. Bio je veoma dobar u plašenju ljudi koji mu nisu mogli nauditi. Veoma dobar u uništavanju.

Uništiti ili biti uništen, nasmeja se Lijus Terin. Kada je to jedini izbor, zar postoji razlika?

Negde u palati neki je muškarac usmerio dovoljno Moći da otvori prolaz. Dašiva i ostali beže? Ili žele da on to pomisli?

Išao je hodnicima palate ne trudeći se više da se sakrije. Izgledalo je da svi ostali upravo to pokušavaju. Nekolicina slugu koje je video, pobegoše vrišteći. Hodnik za hodnikom, lovio je, ispunjen saidinom skoro do granice pucanja, pun vatre i leda koji su pokušavali da ga satru jednako sigurno kao i Dašiva, pun zagađenosti koja je probijala put ka njegovoj duši. Nije mu bio potreban promukli smeh Lijusa Terina da bi bio ispunjen željom da ubije.

Samo što je pred sobom nazreo jedan crni kaput, i ruka mu već polete, vatra sunu eksplodirajući, rastržući ugao gde su se dva hodnika susretala. Rand dopusti da se tkanje umiri, ali ga ne otpusti. Da li ga je ubio?

„Moj gospodaru Zmaju“, doviknu glas iza iskidanog kamena, „to sam ja, Narišma! I Flin!“

„Nisam te prepoznao“, slaga Rand. „Dođi ovamo.“

„Mislim da ti je krv možda vrela“, odgovori Flinov glas, „mislim da bi možda trebalo da sačekamo dok se svi ohladimo.“

„Da“, reče Rand polako. Je li stvarno pokušao da ubije Narišmu? Mislio je da se ne može pravdati Lijusom Terinom. „Da, to je možda najbolje. Još neko vreme.“ Nije bilo odgovora. Je li čuo zvuk čizama koje se povlače? Prisili sebe da spusti ruke i okrene se na drugu stranu.

Satima je pretraživao palatu ne našavši nikakav znak od Dašive niti od ostalih. Hodnici i velike dvorane, čak i kuhinje, bile su prazne. Nije našao ništa, ni saznao ništa. Ne. Shvatio je da je naučio jedno. Poverenje je bilo nož, a drška mu je bila oštra koliko i oštrica.

A onda je pronašao bol.

Mala soba kamenih zidova nalazila se duboko ispod Sunčeve palate i bila je topla, uprkos nedostatku kamina, ali Min je ipak osećala hladnoću. Tri pozlaćene lampe na majušnom drvenom stolu davale su više nego dovoljno svetla. Rand je rekao da bi odatle mogao da je izvede čak i ako bi neko pokušao da iščupa palatu iz temelja. Nije zvučao kao da se šalio.

Držeći krunu Ilijana na krilu, posmatrala je Randa. Posmatrala je Randa kako posmatra Fedvina. Ruke joj se stegoše oko krune i smesta opustiše kad je osetila ubode malih mačeva skrivenih u lovorovom lišću. Bilo je čudno da su kruna i žezlo uspeli da opstanu kada je sam Zmajev tron bio gomila zlatnih ivera pokopanih pod kršom. Velike kožne bisage pokraj njene stolice, na koju su se naslanjali Randov opasač i mač u koricama, sadržavale su sve ostalo što je uspeo da spase. Mahom čudan izbor, po njenoj proceni.

Ti bezumni šašavi stvore, pomisli ona. To što ne razmišljaš o onome što je pred tobom, neće učiniti da to nestane.

Rand je skrštenih nogu sedeo na golom kamenom podu, i dalje prekriven prašinom i ogrebotinama, pocepanog kaputa. Lice mu je bilo kao isklesano. Činilo se da posmatra Fedvina ne trepćući. Dečko je takođe sedeo na podu, ispruženih nogu. S jezikom među zubima, Fedvin se usredsredio na pravljenje kule od komadića drveta. Min glasno proguta knedlu.

Još se sećala užasa kada je shvatila kako dečak koji je „čuva“ sada ima um malog deteta. Tuga je, takođe, ostala Svetlosti, bio je samo dečak! Nije bilo pošteno! ali nadala se da ga Rand i dalje drži pod štitom. Nije bilo lako nagovoriti Fedvina da se igra komadima drveta, umesto da pomoću Moći čupa kamenje iz zidova, kako bi napravio „veliku kulu da budeš sigurna“. A onda je ona sela i čuvala njega dok Rand nije došao. O, Svetlosti, želela je da plače. Zbog Randa čak i više nego zbog Fedvina.