Putanja bodeža

Nisu napravili nikakav pokret da prepreče prolaz, samo su posmatrali, skoro ne trepćući. Po onome što je Perin čuo, svi staleži, od gospe u svili do prosjaka u krpama, dolazili su do Proroka nadajući se da će, ukoliko mu se pokore, lično dobiti i druge blagoslove. Ili će možda dobiti zaštitu. Zato je on došao ovim putem, sa samo šakom pratilaca. On će uplašiti Masemu ako bude morao, i ako se Masema uopšte može uplašiti, ali je izgledalo bolje dopreti do tog čoveka bez borbe. Mogao je da oseti oči stražara na svojim leđima sve dok on i svi ostali nisu prešli kratki most i stupili na kaldrmisane ulice Abile. Nije mu donelo olakšanje ni kada je taj pritisak nestao.

Abila je bio veliki grad, s nekoliko visokih stražarskih kula i više kuća koje su imale po četiri sprata, pokrivenim crepom. Tu i tamo, bedemi od kamenja i balvana popunjavali su praznine između dve građevine, gde je krčma ili kuća nekog trgovca bila srušena. Prorok mje odobravao bogatstvo stečeno trgovinom isto koliko ni bančenje ili, kako su to njegovi sledbenici nazivali, raskalašno ponašanje. On nije odobravao mnogo toga, a dajući upečatljive primere, pobrinuo se da njegovi stavovi budu opštepoznati.

Ulice su bile pune ljudi, ali Perin i njegovi pratioci bili su jedini na konjima. Sneg se odavno već pretvorio u polusmrznutu, do članaka duboku baruštinu. Volovska kola sporo su krčila svoj put kroz gomilu, sa samo nekoliko dvokolica i bez i jedne kočije. Osim onih koji su nosili toplu odeću, odbačenu ili verovatnije ukradenu, svi su nosili prostu vunu. Većina ljudi je žurila, ali kao i ljudi na drumu, spuštenih glava. Jedino naoružane grupe nisu žurile. Na ulicama je miris najčešće odavao prljavštinu i strah. Perinu se od njega ježila koža na zatiljku. Na kraju, ako dođe do toga, izlazak iz grada koji nema zidove ne bi trebalo da bude teži od ulaska u isti.

„Moj lorde“, promrmlja Balver kada su se našli naspram jedne od onih gomila ostataka. Jedva je sačekao da Perin klimne pre nego što je okrenuo svog konja zatupastog nosa u stranu i odjahao u drugom pravcu, pogrbivši se u sedlu sa smeđim plaštom obmotanim oko sebe. Perin nije imao brige zbog toga što ostavlja malog čoveka da ide sam, čak ni ovde. Za jednog pisara, on je uspevao da sazna iznenađujuče mnogo za vreme svojih pohoda. Činilo se da on zna šta mu je činiti.

Otpuštajući Balvera iz svoje pratnje, Perin se usredsredio na ono zbog čega se sam tu nalazio.

Bilo je potrebno samo jedno pitanje, upućeno visokom, mladom čoveku sa ushićenim izrazom lica, pa da sazna gde je Prorok smešten, a još tri ostalim prolaznicima na ulici da se pronađe ta kuća nekog trgovca, četiri sprata sivog kamena s belim mermernim stubovima i okvirima prozora. Masema nije odobravao zgrtanje bogatstva, ali je rado prihvatao smeštaj kod onih koji su to radili. S druge strane, Balver je rekao da je podjednako često spavao i u seljačkim kućama i da je bio podjednako zadovoljan. Masema je pio samo vodu i gde god da je išao unajmio bi siromašnu udovicu i jeo šta god da ona spremi, dobro ili loše, bez prigovora. Taj čovek je napravio suviše udovica da bi ga to milosrđe uzdiglo u Perinovim očima.

Gužve koja je zakrčavala ulice svuda unaokolo nije bilo ispred visoke kuće, ali je zato gomila naoružanih stražara, sličnih onima na mostu, to nadoknađivala. Ćutke su gledali u Perina, barem oni koji se nisu bezobrazno podsmevali. Aes Sedai su držale glave spuštene i lica skrivena u dubokim kapuljačama, a beli dah se dizao iz njih poput pare. Uglom oka Perin je video kako Elijas dodiruje dršku svog dugog noža. Bilo je mu teško da se suzdrži i da ne pogladi svoju sekiru.

„Ja sam došao s porukom za Proroka od Ponovorođenog Zmaja“, objavi on. Kada se nijedan od ljudi nije pomerio, dodao je: „Moje ime je Perin Ajbara. Prorok me poznaje.“ Balver ga je upozorio da je opasno upotrebiti Masemino ime, ili zvati Randa ikako drugačije osim gospodar Ponovorođeni Zmaj. Nije došao da započne borbu.

Tvrdnja da poznaje Masemu izgleda da je delovala na stražare. Nekoliko njih izmenilo je poglede i otrčalo unutra. Ostali su gledali u njega kao da je svetac. Nekoliko trenutaka kasnije na vratima se pojavila žena. Zgodna, s belim vlasima oko slepoočnica, u neukrašenoi haljini od plave vune s visokim okovratnikom, po izgledu je mogla i sama biti trgovkinja. Masema nije izbacivao na ulicu one koji su mu ponudili gostoprimstvo, ali su njihove sluge i posluga uglavnom završavali u nekoj od bandi, da „šire slavu gospodara Zmaja“.

„Ako bi želeo poći sa mnom, lorde Ajbara“, reče žena smireno, „ti i tvoji prijatelji, ja ću vas odvesti do Proroka gospodara Zmaja, Svetlost obasjala njegovo ime.“ Možda je zvučala smireno, ali njen je miris bio ispunjen užasnim strahom.