Putanja bodeža

„Bojim se da je to zabranjeno, čak i da nije bila deo Kule“, reče Adeleas. „Zabranjeno nam je da prolivamo krv prilikom ispitivanja, ili da drugima dopuštamo da to čine u naše ime.“ Zvučala je kao da joj je žao, Elejna nije mogla da razazna da li zbog zabrane ili zato što je morala da prizna kako je Ispan pripadala Kuli. Ona sama nije se stvarno zamislila nad činjenicom da bi Ispan to i dalje mogla biti. Postojala je izreka koja je govorila da nijedna žena nije završila s Kulom sve dok Kula ne završi s njom, no uistinu, ako bi Kula ikada dodirnula neku, to se nikada nije završavalo.

Obrve joj se spustiše dok je posmatrala Crnu sestru, tako odrpanu, a opet tako sigurnu u sebe. Ispan je sedela malo uspravnije i bacala poglede pune razdraganog prezira ka Avijendi i Elejni. Ranije se nije toliko pravila važna, dok je mislila da su Ninaeva i Elejna njeni jedini tamničari; promenila je stav kada je shvatila da tu ima i starijih sestara. Sestara koje će se držati zakona Bele kule kao da su deo njih samih. Taj je zakon zabranjivao ne samo da se proliva krv, nego i da se lome kosti, kao i nekoliko drugih stvari koje bi svaki ispitivač Belih plaštova vrlo rado izveo. Pre nego što bi ijedno ispitivanje otpočelo, moralo je da se pristupi Lečenju, a ako je saslušanje otpočelo po izlasku sunca, moralo je da se okonča pre zalaska; ako je počelo po zalasku, onda, pre zore. Taj je zakon bio još ograničeniji kada su u pitanju bile one koje su vezane za Kulu, bilo da su sestre, Prihvaćene ili polaznice: bila je zabranjena upotreba saidara za vreme ispitivanja, kažnjavanja ili pokore. O, jedna sestra mogla je da opauči neku polaznicu po uvetu koristeći Moć, ili čak da je pljesne po zadnjici, ali ništa više od toga. Ispan joj se smejala. Smejala! Elejna duboko uzdahnu.

„Adeleas, Vandena, želim da mene i Avijendu ostavite nasamo sa Ispan.“ Osećala je kako joj se stomak vezuje u čvor. Mora da postoji način aa se ta žena dovoljno pritisne a da se pri tom ne krši zakon Kule. Samo kako? Ljudi koje je Kula ispitivala obično bi otpočeli da govore i pre nego što bi i prst spustili na njih svi su znali da niko nije uspeo da nešto sakrije pred Kulom: niko! – međutim to su retko bili ljudi povezani s Kulom. Čula je drugi glas ovog puta, ne Linin, već svoje majke. Ono što naređuješ da se uradi moraš biti spremna i sama da učiniš. Kada si kraljica, ono što narediš da se učini, ti si učinila. Ako bude prekršila zakon... Ponovo glas njene majke. Čak ni kraljica ne može da bude iznad zakona, jer onda zakon više ne postoji. I Linin. Možeš da radiš šta god hoćeš, dete. Dok god si spremna da platiš za to. Smakla je šešir ne odvezujući mašne. Morala je da se napregne da bi joj glas zvučao smireno. „Kada mi... kada budemo završile razgovor s njom, možete je vratiti Kružoku pletilja.“ Posle ovoga predaće se Merilili. Bilo kojih pet sestara može da zaseda kako bi se odredila pokora, ako se pozovu.

Ispan zavrte glavom, prelazeći pogledom natečenih očiju od Elejne do Avijende i nazad, a oči su joj se širile sve dok se beonjače nisu jasno videle. Više nije bila toliko sigurna u sebe.

Vandena i Adeleas izmenjaše poglede bez reči, kao što to čine ljudi koji su toliko vremena proveli zajedno da više nemaju potrebe da razgovaraju naglas; onda Vandena uhvati Elejnu i Avijendu pod ruku. „Ako smem, nakratko bih porazgovarala s vama, napolju", promrmljala je. To je zvučalo kao predlog, ali već ih je gurkala ka vratima.

Napolju, u dvorištu, dvadeset-trideset Srodnica se okupilo, kao ovce. Nisu sve bile u odeći Ebou Dara, ali dve su nosile crvene pojaseve Mudrih žena, a Elejna prepozna Berovajnu, punačku ženicu koja je obično pokazivala više ponosa nego što je imala snage u Moći. Ali ne i sada. Kao i ostalima, i njoj je lice odavalo strah, a oči uznemirenost, iako ih je opkolio ceo Kružok pletilja i nešto im užurbano objašnjavao. Malo dalje, Ninaeva i Alisa pokušavale su dva puta više žena da uguraiu u jednu od većih zgrada. „Pokušavati" je delovalo kao prava reč.

„... me briga koja imanja ti držiš“, urlala je Ninaeva na ženu ukočenog vrata u bledozelenoj svili. „Ulazi unutra i ostani tamo, sklanjaj se s puta ili ću te lično šutnuti unutra!“

Alisa je jednostavno dočepala ženu u zelenom za potiljak i ubacila je preko praga, ne obazirući se na koprcanje i glasno negodovanje. Začulo se glasno skvičanje, kao kad neko nagazi na krupnu gusku, a onda se Alisa ponovo pojavila, otresajući ruke. Posle toga, ostale su, izgleda, prestale da izazivaju neprilike.