Sin čovečji

» Koncentriše se na stvaranje slika. Sa apstraktnim pojmovima stvar će biti mnogo teža. Ljubav? Pokazuje sebe kako stoji uz ženu svoje vrste. Zatim, kako je grli. Dodiruje njene grudi. Potom kako ležu u krevet i spajaju se. Predstavlja sjedinjavanje organa, sa svim detaljima. Naglašava karakteristike kakve su kosa, mirisi, razni nedostaci. Zadržavajući prizor para koji se sjedinjuje, stvara još jednu, dodatnu sliku: sebe na ženki Hanmeru, kako izvodi isti obred. Potom prikazuje sebe kako stavlja ruke u kavez, dozvoljavajući pipcima da mu se obmotaju oko zglobova. Capisce? A sada da pokaže poverenje. Da zamisli mačku i mačiće? Dete i mačiće? Sferoid bez kaveza, kako grli drugi sferoid? Iznenadna reakcija, odgovor koji znači – nelagodnost. I promena boje sferoida: sada je boje slonovače. Klej menja sliku koju je zamislio, vraća sferoide u njihove kaveze. Nagoveštaji olakšanja. Dobro. A sada, kako da mu prikaže samoću? Da zamisli sebe golog u prostranoj poljani prekrivenoj nepoznatim i stranim cvećem. Treperave snove u domu. Scenu grada iz dvadesetog veka: punog gužve i žurbe, a ipak tako dragog.

»Mi ipak komuniciramo«, kaže Klej. »Da, sada zaista to činimo.«

» Duga noć se primiče kraju. U ažurnom osvitu Klej vidi mnoge biljke koje nisu bile tu kad je sunce zalazilo: šiljasto drveće crvenih rebara, treperavu puzavicu pruženu po tlu, ogromne cvetove prečnika od nekoliko metara, u čijoj sredini trepere male glave prašnika, rasipajući pri tom polen dijamantnog sjaja. Hanmer se vratio, i sada sedi, prekrštenih nogu, na najudaljenijem kraju Klejove stene.

»Imamo društvo«, obraća se Klej Hanmeru. »Ne znam da li je i on uhvaćen u vremenski protok, ili sam ga lično ja ovde dozvao. Naime, pokušavao sam sa nekim eksperimentima u sopstvenoj glavi. No, svejedno, on je...«

Mrtav?

Priljubljen uz jednu stranu svog kaveza, sferoid sada liči na svenulu mahunu. Blistava svetlost izgubila se sa tri njegove rešetke. Klej oseća da više ne može da stupi u kontakt sa njim putem zamišljanja slika. Prilazi kavezu, oprezno provlači dva prsta između rešetki, ali ne oseća nikakav šok.

»Šta se dogodilo?« pita Klej. »Život odlazi«, odgovara Hanmer. »Život ponovo dolazi. Povešćemo i njega sa sobom. Dođi.«

» Kreću pravcem suprotno od izlazećeg sunca. Ne dodirujući ga, Hanmer ispred njih gura kavez. Prolaze kroz jedan šumarak, između žutog visokog drveća čije crveno lišće treperi u gustim krošnjama; Kleja ove treperave krošnje podsete na uvijanje i grčenje ranjenih morskih zvezda. »Da li si i ranije viđao bića kao što je ovaj sferoid?« pita Klej Hanmera.

»Nekoliko puta. Vremenski protok nam donosi mnogo toga.«

»Mislio sam da je i on takođe rani oblik u evoluciji. Hoću reći, mislio sam da je bliži mom vremenu.«

»Možda si u pravu.«

»Zašto je umro?«

»Život je izašao iz njega.«

Klej se već privikao na Hanmerov stil odgovora.