Sin čovečji

Vidi Još Jedan bazen, hladan, taman i dubok. Vidi još Jednog Kvija kako pliva pri njegovom dnu. Između tog Kvija i ovog u Klejovom bazenu postoji snažna i blistava harmonija. Vidi potom i trećeg Kvija u trećem bazenu. On je povezan sa ova dva Kvija. Tu je i četvrti. I peti. I šesti. Bazeni su hladne čaure koje su poput oštrih bodlji zabodene u kožu zemlje, i u svakoj od tih čaura nalazi se po jedan Kvi. I svi su povezani. Kroz ovog što lebdi ispred njega Klej postaje svestan postojanja sedamdeset devet ovakvih stvorenja koja se nalaze duž čitave planete. To je njihova ukupna populacija, mada ih je nekada bilo više, nekada kada su, u Jednoj drugoj epohi, oni vladali Zemljom. Sada se nijedan Kvi više ne rađa. Nijedan Kvi više ne umire. Nezgrapna čudovišta, zatvorena u svoje vodene jazbine, stvorili su neku vrstu upornog i trajnog opstanka. A postoji i ljubav između njih. Gledaj samo! Beli i topli mlaz izvija se iz Jednog, i uranja u drugi bazen. Jedan Kvi utiče u drugog Kvija; pipci im se spliću, potom razdvajaju i palacaju oko njih muteći pri tom vodu u bazenu. Pa ipak, ovo spajanje nije ekstaza fizičkog tipa. To je pre neka vrsta tamnog i bespolnog, hladnog spajanja. Jedan Kvi spliće svoju dušu oko duše drugog Kvija. Razmenjuju materiju koja predstavlja životno iskustvo. Oni se stapaju i postaju to isto što su i bili: Kvi. Uživljujući se u to, Kleja preplavi tao snažan osećaj bede, da skupi svoja peraja i potone tri nivoa ispod onog u kom je bio. Ljudski rod se, dakle, srozao čak dovde – razmišlja on – evoluirao je u ove podvodne kreature, u ove lignje, koje iz melanholične dosade komuniciraju jedno sa drugim, i to samo na udaljenosti. Šta se čoveku moralo dogoditi pa da postane Kvi, da postane stvorenje potopljeno u vodu. Kakva se to hemijska promena desila, i kada, i zašto? Tek, ovde, svako u svom bazenu, leže njih sedamdeset devet, snažnih i sigurnih bića, i jedno drugom saopštavaju stvari znane već milenijumima. Klej počinje da jeca. Pa ipak, što se više udubljuje u zajednicu Kvija, on otkriva bogatstvo njihovog života, mnoge dimenzije ovakvog oblika postojanja, koje se na prvi pogled ne vide. Oni su nalik dugo oženjenim ljudima; oni zadovoljstvo nalaze samo jedni u drugima, odnosno, samo u sebi, u svom sopstvu. Takvi smo i mi bili, tako smo i mi činili, zato smo valjda tako i prošli, i onda je ova vrsta zavladala svetom, nakon nje druga neka vrsta, posle nje neka treća, dok svi mi, uhvaćeni u vremenski protok, nismo preneseni ovamo, mi smo Klej, i mi volimo, mi volimo, mi volimo, i mi smo Kvi. I Klej je Kvi. Klej se polako gubi u ovim vodenim sanjarenjima. Granice njihovog bića počinju da blede i da nestaju. Svest mu se pretapa u svest Kvija. Nikad ranije nije se osećao ovako sigurno. Leži na dnu bazena, miran poput Kvija, pod pritiskom od pet atmosfera. Prolaze čitavi vekovi. On diše polako i oprezno, uvlačeći svetle mlazeve vode u svoje telo, sporo iz sebe izbacujući mehuriće. Svestan je sanjivog postojanja svih tih Kvija u njihovim odvojenim bazenima. Kako je duboka njihova ljubav! Kako je savršena! Veza između njega i tih bića najednom puca, i on naglo ostaje sam, slomljen, nekontrolisano plivajući ka površini. Čuje glasan smeh ljudi-koza koji ga čekaju napolju; vidi njihove crveno-žute prilike kako se lelujaju iznad površine. Te zveri će ga ščepati. Ali, pre nego što je isplivao, Kleja mirno zaustavlja Kvi, blagonaklono ga obujmljuje, i Klej ponovo stiče kontrolu nad samim sobom. Jesi li dobro? pita ga Kvi.

Dobro sam.

Sada vidiš naš način života.

Vidim.

Možemo li mi onda da ispitamo vaš način života?

Da, možete, odgovara Klej.

6