Sin čovečji

Voda što ga je bila peckala po telu dok je bio u njoj, delimično ga je izmenila. Malje sa tela su nestale, i koža mu je sada glatka i bela i nova, kao koža u kitovog mladunca. Na levom bedru više nema modrice. Zaglavci su mu zalečeni. Nema ni ožiljka od slepog creva. Penis mu izgleda čudno, i nakon pažljivog zagledanja, sa užasom shvata da je obrezan. Palac gurne u pupak; on je još uvek tu. Nasmeje se. Sada tek primećuje i to da se, dok je on bio u vodi, dan primakao svom kraju. Sunčev poslednji zrak upravo se gubi sa horizonta, i tama naglo osvaja nebo. Od meseca ni traga. Ubrzo se pojavljuju zvezde, koje svoj dolazak najavljuju visokim zavijajućim tonovima, pevajući: Ja sam crvena, Ja sam Plava, Ja sam zlatna, Ja sam bela. Gde je Orion? Gde je Veliki Medved? Gde je Jarac?

Rastinje u dolini sija nekakvim čudnim, grubim, gotovo hrapavim sjajem. Tlo počinje da se mrda, podrhtava, puca po površini, i iz hiljade uzanih pukotina pomaljaju se stvorenja dugačkih, vlažnih i srebrnastih tela, slična kišnim glistama. Izlaze ih svojih, u tlu skrivenih, rupa i kreću, puzeći, prema dolini, što zbog njihovog sjaja predstavlja atraktivan prizor. Kada mu se približe, ta stvorenja se razdvajaju, puze svuda naokolo, ostavljajući njega kao ostrvo usred tog bleštavog mnoštva. Čuje kako se oglašavaju nekakvim besnim šaptavim zvucima, ali on u tim zvucima ne uspeva da otkrije nikakvo značenje.

Začu se lepet krila, i iz vazduha sleteše dva stvorenja, različita od ptice koju je prethodno video; ova stvorenja imaju velika i otromboljena tela, nalik džakovima, pokrivena su pramenovima gustog crnog krzna, a na grudnu kost su im pričvršćena uglasta krila. Stvorenja su velika poput koza. Počinju da progone ove srebrne gliste, gutaju ih svojim elastičnim smežuranim kljunovima, da bi ih nedugo zatim iz sebe izlučili, potpuno čitave. Čini se da imaju neutaživ apetit. Kada ga ova dva stvorenja besno pogledaju, on se sa osećanjem gađenja povuče nazad.