Sin čovečji

Vazduh je naelektrisan. Oseća peckanje u porama kože. Oštar, kiseo miris u nozdrvama. Njegovo golo telo naglo oblije znoj. Tihi, svečanog izraza lica, Skupljači se i dalje drže rezervisano, i Klej poštuje tu njihovu potrebu za povlačenjem. Sada se nalaze uz sam otvor. Prolazeći pokraj njega ulaze u zadnju stranu ove kupe, i Klej sada može jasnije da vidi onu tamnu površinu koja se nalazi na zapadnoj strani od otvora. To nije planina, kako mu se ranije učinilo. To je nekakva gromada mesa, ogromni živi Moloh koji sedi skupljen iza ovog zelenog sjaja. Ovo biće sedi na džinovskoj nakrivljenoj ploči koja izgleda kao da je od metala, tamnoljubičaste boje, i ta ploča njega drži izdignutog iznad tla. Odsjaji zelenog oblaka klize niz površinu ovog postolja, mešajući zelenu sa ljubičastom bojom, pri čemu se stvara sjaj u kojem preovlađuje braon boja. Braon je takođe boja i ovog stvorenja koje čuči tu na postolju. Klej vidi njegovu kožu: glatka, sjajna i tvrda – kao koža reptila. Oblikom ovo stvorenje podseća na žabu, ali žabu kakva se može videti samo u snovima: bez očiju, bez udova (umesto njih ima tek po koje ispupčenje na telu), izduženog tela, zatupaste njuške, velikih povijenih leđa, debelih bokova, ispupčenog trbuha, tela kao uraslog u postolje. Sedi nepokretno – kao idol. Iako ne primećuje ni najmanji znak da ono diše, Klej je ubeđen da je pred njim živo biće. Ono mirno počiva na postolju, u odblesku zelenog svetla, odajući utisak bića starog čitav milenijum, i veoma mudrog, koje samo posmatra i upija pojave u sebe bića savršeno smirenog. Vrh njegove njuške nalazi se najmanje dve stotine metara iznad tla. Stražnji delovi tog ogromnog tela gube se u tami vlastite senke. Kada bi se pomerilo, ovo biće bi zatreslo čivatu planetu. Nekorisno, čudovišno, kao kakvo, živo brdo, ovo stvorenje čuva staklenu dolinu svojom zamrznutom vrelinom. Kakvo je to biće? Odakle je došlo? Prebira po svom oskudnom znanju o ljudskim vrstama koje postoje u ovom dobu. Da li je ovo Čekač? Ili Pomagač? Ili Uništavač? Teško je poverovati da se ovakvo biće ubraja među sinove ljudske. Ako su u svom evolutivnom razvoju ljudi i mogli da se pretvore u koze i lignje i sferoide, teško mu je ipak da poveruje da su se pretvorili u planine. Ovo mora da je nekakvo sintetičko čudovište, ili posetilac iz neke druge galaksije koji se zadesio ovde na Zemlji, ili je pak zaostatak iz noćne more nekog od Skupljača, koji je slučajno produžio postojanje i u svetu realnosti.

Hanmer ih predvodi. Oprezno prolaze duž južne stranice ogromnog postolja na kom je smešteno čudovište. Raznobojni zraci odbleskuju se od postolja bojeći tela prolaznika prugama crvene, zelene i braon boje. Kada su ga već gotovo prošli, biće je konačno dalo prvi znak života: iz njega se prolomio tako potmuo jecaj – blizu granice podnošljivosti za ljudsko uho – da je to prouzrokovalo podrhtavanje tla, kao i stvaranje pukotina u staklu. Taj jecaj, taj potmuli urlik nosi u sebi toliki bol da Klej najednom uzdrhti, osetivši sažaljenje prema tom biću. Slične krike on je čuo samo još od životinja u šumi, kada im se čeljust metalne klopke zarije u nogu. Osim ovog zvuka bola, drugi neki znak života ovo stvorenje ne daje.

Kada su se našli na bezbednoj udaljenosti, Klej poče da ispituje Hanmera o ovom biću.

»Bog«, kaže Hanmer. »Ostao iz nekog ranijeg doba. Lišen svojih obožavalaca. Nesrećno biće.«

»Bog?« začudi se Klej. »Zar bogovi imaju ovakav oblik?«

»Ovaj ima.«

»Kakav su onda oblik imali njegovi obožavaoci?«

»Isti«, odgovara Hanmer. »Samo su bili manji. Živeli su jedanaest era i šezdeset eona pre našeg doba.«

»Posle mog doba?«

»Naravno. Oni su stvorili boga po uzoru na sopstveni oblik. I postavili ga ovde, na ovo postolje. Stakleno okruženje je stvaralo izuzetne svetlosne efekte. Ti ljudi su znali kako se gradi. Obezbedili su retku dugovečnost ovom svom proizvodu; svet se od tada veoma promenio, ali ovo još uvek stoji. Pa ipak, oni sami su nestali.«

»Da li su oni pripadali ljudskoj rasi?«

»Moglo bi se reći.«