Sin čovečji

On gleda. Iz rupe koja se nalazi na sredini planine ističe nešto nalik reci. Ali tečnost koja iz otvora izbija je gusta i zamućena, i u sebi sadrži mnoštvo nerazgovetnih oblika. Iznad tamne bujice viju se oblaci bele pare. Razni oblici se stvaraju a zatim deformišu u ovoj beloj pari: Klej vidi čudovišta, piramide, prastare životinje, mašine, biljke, kristale, ali ništa od svega toga se ne zadržava. Skupljači ga vode bliže bujici. Oni uzdišu, ne skrivajući svoje zadovoljstvo zbog ovog prizora. Kakve boje je ova bujica? Izgleda kao tamnoplava, ali baš u trenutku kad je to ustvrdio, on u njoj otkrije i pojedine zelene nijanse, kao i mrljice braon boje, neku vrstu kestenjaste boje, ako i mlazove boja za koje bi on teško mogao da nađe imena. Isto tako nije u stanju da identifikuje ni sve oblike koje vidi. Ništa ovde ne pretrajava. Sve je u protoku. Bujica izbija u horizontalnom smeru, preko krša koji je izbačen kroz otvor, i time jasno označava mesto gde je rana; vodena struja se nakon nekoliko stotina metara naglo obrušava na planinsku kosinu, i to čini u obliku pet-šest manjih vodopada, da bi se na tlu voda konačno smirila. U podnožju planine, tu gde pada bujica Haosa, stvorio se bazen vode. U ovom bazenu, primećuje Klej, neprekidno se rađaju čudne stvari: životinje koje ispuze na obalu i stanu odmah da beže, nezgrapni traktori i dizalice, obelisci koji se okreću oko svoje ose. Nema ni dva predmeta koji su slični. Neprekidna inventivnost ovde je glavno pravilo. On vidi životinju koja liči na koplje kako se klati levo-desno, i zmijolikog debelog creva sa svetlećim antenama, i nekakvo crno bure koje hoda, i ribu koja pleše, i tunel na nogama. Vidi tri ogromna oka bez tela. Vidi dve zelene ruke koje jedna drugu očajnički stežu. Vidi četu crvenih jaja koja marširaju. Vidi točkove koji imaju ruke. Vidi talasaste ćilime od raspevanog mulja. Vidi plodne eksere. Vidi jednonoge pauke. Vidi crne snežne pahuljice. Vidi ljude bez glava. Vidi glave bez tela.

Svako od ovh čuda jurne preko polja, kao da će moći da prežive samo oni oblici koji dovoljno brzo pobegnu od mesta sopstvenog stvaranja. Ali sve ove oblike stiže ista sudbina, bez obzira da li puze, gmižu, skakuću, kotrljaju se, trče, skaču, klize, teturaju, plešu, ili iskaču iz bazena nad kojim se vije bela para. Svaki od ovih oblika uspe da pređe oko petsto metara, a zatim umire, postajući proziran; gubeći materijalnost, svaki oblik iščezava u svega par trenutaka. Prvobitni Haos zove nazad svoja stvorenja. S vremena na vreme poneko brzo čudovište iz sve snage pojuri ravnicom kako bi izbeglo takvoj sudbini. Uzalud. Uzalud. Realnost čili iz svakoga; snaga se pretvara u slabost, koja zatim iščezava u nematerijalnost. Klej oseti sažaljenje gledajući ovaj prizor jer, mada su neka bića koje izbaci Haos ružna i odvratna, ima i bića koja su prijatna, elegantna, ljupka i lepa. On bi taman počeo da uživa u njihovoj lepoti, a ta bića bi iščezla.

Skupljači stoje držeći se za ruke. I posmatraju rasipnost Haosa. Klej se nalazi sa njima u grupi, sa jedne njegove strane nalazi se Ninamen (žensko), a sa druge strane mu je Hanmer (muško). Niko do njih ne govori. Visoko iznad njih, rana u planini ključa od kipuće plodnosti. Seća se da je jednom prilikom gledao fotografije što su ih bili načinili okeanografi. Na fotografijama su bile mreže u kojima su, neposredno pre fotografisanja, iz mora izvukli bilione sićušnih planktona; na slikama su se videla i ta svetlucava sitna stvorenja, te sićušne mnogobrojne oči i kandžice i uzvitlani repovi, ta bića koja su se prelivala u svim bojama spektra tokom svog kratkotrajnog života na palubi; fotografije su prikazivale i to kako ova bića ugibaju, blede, skvrčavaju se, i na kraju postaju pihtijasta masa beživotnog tela. Tako je to i ovde, samo što je to ovde još jače i izrazitije. Neverovatna plodnost Haosa njega veseli, ali ga i užasava. S kojom svrhom se javljaju ova bića što odmah iščezavaju? Odakle izvire povorka tih kratkotrajnih, divnih likova? I šta se sve još nalazi u ovoj planini, a da se ne vidi, ako je ovo samo jedna bujica koja je šiknula napolje?

»Koliko dugo će ovo trajati?« zapita on konačno.

»Zauvek«, odgovori Henmer. »Osim ako neko ne zatvori planinu.«

»A ko bi to učinio?« upita kroz smeh Ninamen.

»Odakle sve to dolazi?«

»Ispod sveta se nalaze reke«, odgovori Hanmer. »Ova jedna je izbila na površinu. Ovo je peti put za našeg života da se tako nešto dogodi.«

»Neki od tih ostalih otvora i dalje su produktivni«, naglašava Ti. »Izlazi se menjaju«.

»Izlazi se menjaju«, složi se Hanmer.

»Ali, ako se izlazi menjaju«, obeshrabreno će Klej, »Zašto mi onda govorite da će ova struja večno isticati?«