Sin čovečji

Krenuće dalje na put. Skupljači su ga i ranije spašavali od usamljenosti; možda će to učiniti i ovaj put. U međuvremenu, on će ići svojim putem, žaleći zbog svoje impulsivne reakcije, i nadajući se. Da, jedino mu je ostalo da se nada. Još jedanput kreće ka unutrašnjosti ove zemlje, ovaj put drugim pravcem, jer ga pusta zemlja prekrivena puževima nije previše oduševila. Ako ikada ponovo nađe Skupljače – zariče se – neće ih više nikada svojevoljno napustiti. Zemljište je ovde nalik na ono gde je bio nakon što je napustio Skupljače, samo što nije toliko vruće: niz niskih brežuljaka sprečava glavne nalete suvog vetra. I ovde ima puževa, ali neke druge vrste: zelenih sa tamnocrvenim kućicama. Oni po golom tlu iza sebe ostavljaju svetlucave plamene tragove. Slučajno je nogom nagazio na jednog od njih. Pri tom se začulo krckanje praćeno tako zlokobnim šištavim zvukom, da je njega zbog toga obuzeo stid. Počne pažljivije da hoda, birajući mesta gde će da stane nogom. Toliko se bio koncentrisao na to da izbegne puževe, da nije odmah primetio promene u okolini. Sada je okružen retkim drvećem: kratkih kupastih stabala, sa oskudnim krošnjama – ovo drveće pomalo liči na palme, ali i na gljive zlatače. Kroz ovaj predeo protiče i nekoliko potoka. A pred njim se nalazi i jedna kuća.

Kuća?

Otkako se probudio ovde nije video ništa slično. Ali, nema sumnje, ovo je obmana ili iluzija, jer to što on vidi, to je kuća na dva sprata, izgrađena od cigle (u stilu četrdesetih godina njegovog veka!), sa krovom pokrivenim crvenom šindrom, i sa zelenim prazničnim vencem obešenim o zvekir na ulaznim, vratima. Do kuće vodi jedan ugaženi puteljak, a sa njene leve strane nalazi se i asfaltni prilaz, mada Klej ne vidi ni garažu ni automobil. Prozori su zastrti svečanim belim zavesama. U prozorima na drugom spratu nalaze se saksije u kojima rastu geranijumi.

On se nasmeje. Duboko sumnja u to da je od svega onog što je čovek koristio tokom svih prethodnih era, ova kuća bila jedina stvar koja je neoštećena mogla da pretraje sve ove milijade milenijuma. Ovo je opet nečija šala. Da, ali čija? »Ninamen?« vikne on, ispunjen nadom. »Ti?«

Prednja vrata se otvaraju i na njima se pojavljuje jedna žena.

Žena njegove vrste. Ne baš u devojačkom dobu, ali još uvek mlada. Gola. Kratke tamne kose, čvrstih grudi srednje veličine, možda malo šira u struku, neobično dobrih nogu. Neusiljeno mu se nasmeši, ima čak i lepe zube. Radoznale, simpatične oči. Tu i tamo nekoliko sitnih mrljica na koži. Ne stvorenje iz fantazija, ali stvarna žena, nesavršena, privlačna, žena koja obećava konkretna zadovoljstva. Izgleda kao da se oseća nelagodno zbog toga što je gola, ali istovremeno odaje utisak da joj to neće smetati kada se malo bolje upoznaju. On zastane desetak metara ispred njenih vrata.

»Zdravo«, obrati mu se ona. »Drago mi je što te vidim«.

On ovlaži usne. I njemu je takođe malo neprijatno zbog toga što je go.

»Nisam očekivao da ću ovde naići na kuću«.

»Verujem da nisi«.

»Otkuda ona ovde?«

Devojka slegne ramenima »Bila je ovde«, odgovori mu. »Ja sam dovde došla hodajući, baš kao i ti, i naišla na nju. Lepa je i udobna. Pretpostavljam da su je oni napravili za mene, da bih se u njoj osećala kao u svojoj kući. Hoću da kažem, ne verujem da je ovo istinska kuća iz našeg vremena, odnosno, da ona ovde, na ovom istom mestu stoji bezbroj miliona godina. Zar ti u to veruješ?«

Klej se naceri. Dopada mu se njen otvoren način govora. Ona stoji naslonjena na dovratak, i više ne deluje uznemirena zbog sopstvene nagosti; jednu ruku je nehajno i samouvereno položila na kuk. Vidi da njen pogled ispitivački klizi niz njegovo telo. On joj odgovara: »Ne, ni za trenutak nisam pomislio da je ova kuća stvarna. No, pitanje je da li si ti stvarna«.

»Zar ne izgledam stvarna?«

»Izgleda i kuća«, reče Klej. »Odakle ti dolaziš?«

»Zahvatio me je vremenski protok, i zatekla sam se ovde. I sa tobom je bio isti slučaj. Je li tako?«

Uzdrhtao je od ovih njenih reči, baš kao da je udahnuo plamen. Žena iz njegovog doba? Stvarna? U istom trenutku je osetio radost, jer je konačno našao stvarnu, sebi blisku osobu za prijatelja, i čudno osećanje melanholije, pri pomisli da on više nije jedini primerak vrste iz tog doba, da tu ulogu sada mora sa njom da deli.

»Koliko dugo si ovde?« upita je on.

»Ko bi to mogao reći?«

Prihvata njen odgovor. I on bi isto tako odgovorio da ga je to neko pitao.

»Šta si radila od svog buđenja ovde?«

»Lutala«, odgovori ona. »Razgovarala sa ljudima. Plivala. Čudila se.«

»Koja je bila godina kada si napustila naš svet?«

»Postavljaš tako puno pitanja«, reče ona, bez prekora u glasu. »A ne pitaš me ono što bi možda prvo trebalo. Na primer, kako se zovem. Ili, kako se osećam zbog svega ovoga što mi se dogodilo. Zar te ne interesuje kakva sam ja osoba?«

»Oprosti.«