Sin čovečji

Prijatno putovanje, ali se malo odužilo. Sumorni Pomagači ostali su daleko iza njegovih leđa. Bliži se podne, on i dalje hoda kroz ovaj kraj koji sa svakim korakom postaje sve nežniji – savitljivo drveće, lišće nalik na ukrase, magličasto cveće, melemski mirisi, pastelne boje, zvonka vazdušasta muzika što tone ka horizontu. Nestvarno, kao zemlja iz bajki. Penje se i spušta niz nežna brdašca, mekana poput ženskih grudi. Korača kroz plitke bazene ispunjene toplom vodom, iz kojih ne vreba nijedno čudovište. »Ovuda! Ovuda!« Čak je i odmor liričan: ispod podnevnog sunca on sedi na ulazu u veliku dolinu, koja se blago pruža u daljinu gde je, verovatno, raširenih ruku sačekuje reka. Kad odluči da nastavi put, životinje, njegovi vodiči, pevajući potrče ispred njega. Trava u dolini je gusto spletena, svaka vlat ima čvrstoću plastičnog tkiva; kako on stopalima gazi po tlu, travke se povijaju na jednu ili na drugu stranu, ostajući u tom položaju desetak i više minuta, tako da on, kada izmakne malo napred, i osvrne se, tačno može da vidi put kojim je prošao, i to po useku koji je ostao u travnatom tepihu.

Sunce je u zenitu. Ovo je do sada najtopliji dan, mada je vrućina donekle ublažena blagim vazduhom. »Zaplivaj ovde«, govori mu amfibija sa dvanaest nogu. »Uspi se na ovu stenu zbog vidika«, insistira krhka kupasta životinja. »Nemoj da ti promaknu ovi cvetovi«, govori ljubičasta krtica, odižući svojom dugačkom njuškom jednu ravnu ploču ispod koje se nalazi minijaturni ružičnjak. Ljubazne životinje. Divno je putovati sa njima. »Je li daleko do Izvora?« pita on, zaustavivši se negde predveče. »Postoji samo jedan put«, odgovara mu duguljasti salamander, koji odmah potom zamakne u jednu pukotinu na steni.

Zaključuje da se kreće prema severu, mada je zaboravio koji je ovo kontinent, a ne bi bio u stanju ni da odredi gde se ovo mesto nalazi u odnosu na mesto njegovog buđenja. Četvrtog dana puta ovaj predeo počinje da gubi svoj stidljiv i sladak ton. Prijatnost počinje naglo da čili iz svega, i u roku od samo jednog časa predeo koji ga okružuje postao je sasvim drugačiji. Žute gljive, nasmejane veverice, brbljive ružičaste gusenice, drveće sa listovima blistavim poput zlatnika – više se ne vide u blizini. On stiže u nepreglednu savanu, kojom kruže ogromna krda krupne divljači.

Dokle god dopire njegov pogled, pruža se ravnica; polje obraslo travom boje bakra, koja mu doseže do kolena. Na polju se vide i krupne životinje kako pasu. Najbliže njemu su nekakvi zdepasti četvoronošci, nalik konjima, samo što imaju manje glave; koža im je naizmenično prošarana crvenom i zlatnom bojom. Gledajući u ove životinje, Klej kao da pred sobom vidi deset hiljada sunčevih zalazaka.