Spuštanje noći

Ovo će biti mačji kašalj. Stići če do Amganda bez po muke.

Prolazili su kroz oblast poznatu kao Izvor Glen… ili se možda zvala Vrtni Gaj; čuli su nekoliko različitih imena od ljudi koje su sreli uz put. Bila je to ratarska zemlja, ravna i talasava; ovde su tragovi paklenog razaranja koji su pogodili gradske sredine bili veoma retki: poneka šupa oštećena u požaru, ili stado raspuštene stoke, i to je bilo najgore. Vazduh je bio prijatan i svež, svetlost sunaca sjajna i jaka. Zbog sablasnog nedostatka ikakvog saobraćaja čovek je mogao steći utisak da se ovde ništa neobično nije dogodilo.

„Jesmo li na pola puta do Amganda?“ upita Sifera.

„Nismo još. Već duže vreme nisam video nijedan znak na putu, ali mislim da…“

Zastao je u pola rečenice.

„Šta je bilo, Teremone?“

„Pogledaj. Pogledaj, tamo, sa desne strane. Duž onog sporednog puta koji se proteže sa zapada.“

Izvirili su preko ivice auto-puta. Ispod njih, na nekoliko stotina jardi odatle, pored sporednog puta stajala je dugačka kolona kamiona, blizu mesta gde se on spajao sa glavnim putem.

Dve do tri stotine ljudi, možda. Svi su na sebi imali crne odore sa kapuljačama.

Teremon i Sifera izmenjaše zaprepašćene poglede.

„Apostoli!“ prošaputa ona.

„Da. Čučni. Na kolena. Sakrij se uz ogradu.“

„Ali kako su uspeli tako brzo da prodru ovako daleko na jug? Gornji deo auto-puta je potpuno blokiran!“

Teremon odmahnu glavom. „Uopšte nisu išli auto-putem. Pogledaj… imaju kamione koji su u voznom stanju. Evo još jednog, upravo pristiže. Blagi Bože, kako to izgleda čudno, zar ne, pravo vozilo koje se kreće! Posle toliko vremena ponovo čujemo zvuk motora.“ Osetio je kako počinje da drhti. „Bili su u stanju da sačuvaju konvoj neoštećenih kamiona i zalihu goriva. I očigledno su dovde stigli krenuvši iz Saroa zaobilaznim putem sa zapada, krećući se sporednim seoskim drumovima. Sada se ulivaju na glavni auto-put, koji je, pretpostavljam, prohodan odavde pa sve do Amganda. Mogu stići tamo do večeras.“

„Večeras! Teremone, šta ćemo sad?“

„Nisam siguran. Pretpostavljam da postoji samo jedna luda mogućnost. Da probamo da siđemo dole i otmemo jedan od tih kamiona? Pa da se sami odvezemo do Amganda. Čak i da stignemo samo dva sata pre Apostola, većina ljudi iz Amganda imala bi priliku da pobegne. Je li tako?“

Sifera odvrati. „Možda. Mada zvuči ludo. Kako možemo da ukrademo kamion? Istog časa čim nas ugledaju, znaće da nismo Apostoli i ščepaće nas.“

„Znam. Znam. Pusti me da razmislim.“ Posle jednog trenutka on reče: „Kada bismo mogli da uhvatamo dvojicu koji su zaostali, i uzmemo njihove odore… ubijemo ih pištoljima na iglu, ako budemo morali… i onda, tako odeveni, mogli bismo jednostavno da odšetamo do jednog od kamiona kao da imamo sva prava da to učinimo, uskočimo unutra i odvezemo se prema auto-putu…“

„Krenuli bi za nama posle dva minuta.“

„Možda. Ali ako bismo to izveli smireno i hladnokrvno, možda bi pomislili da je u pitanju nešto sasvim normalno, deo plana… a kada bi shvatili da nije, mi bismo mogli preći već pedeset milja.“ Znatiželjno se zagledao u nju. „Šta kažeš, Sifera? Šta nam drugo preostaje? Da nastavimo peške ka Amgandu; za nas bi to bio put od nekoliko nedelja, a oni se već kroz nekoliko časova mogu provesti pored nas?“

Zurila je u njega kao da je sišao s uma.

„Da savladamo dva Apostola… ukrademo jedan od njihovih kamiona… odjurimo do Amganda… oh, Teremone, nikada nam to neće uspeti. I sam to znaš.“

„U redu“, reče on iznenada. „Ti ostani ovde. Ja ću pokušati sam. To nam je jedina nada, Sifera.“

Napola se pridigao i čučećki krenuo duž ivice auto-puta prema izlaznoj rampi na nekoliko stotina jardi ispred njih.

„Ne… čekaj, Teremone…“

On se okrenu prema njoj i isceri. „Ideš?“

„Da. Oh, ovo je ludo!“

„Jeste“, reče on. „Znam. Ali šta nam drugo preostaje?“

Bila je, razume se, u pravu. Ceo plan je bio lud. No, nikakva alternativa mu nije padala na pamet. Izveštaj koji je Binaj primio očigledno nije bio tačan: Apostoli nisu ni nameravali da krenu velikim južnim auto-putem od jedne provincije do druge, već su se smesta uputili ka Amgandu u ogromnom naoružanom konvoju, krećući se sporednim putevima, koji, doduše, nisu vodili pravo tamo, ali su bar još bili prohodni za vozila.

Amgando je bio osuđen na propast. Svet će potpasti pod vlast Mondiorovih ljudi.

Osim ako… osim ako…

Nikada sebe nije zamišljao kao nekog junaka. Junaci su bili ljudi o kojima je pisao u svojim člancima… ljudi koji su dejstvovali u najboljoj formi pod krajnjim okolnostima, ostvarujući neobična i čudesna dela koja obični pojedinac nije čak ni sanjao da pokuša, a kamoli da izvede. A sada se obreo u ovom neobičnom, preobraženom svetu i stao da sasvim hladno govori o svladavanju kultista sa kapuljačma pomoću puške na iglu, rekviriranju vojnog kamiona, bežanju za park Amgando, kako bi tamošnje ljude upozorio na predstojeći napad…

Ludo. Potpuno ludo.