Spuštanje noći

Pogubna dejstva iskusio je ni svaki deseti. Najverovatnije su u pitanju bili pojedinci neobično podložni poremećajima koje stvara Tama. No, ja ne spadam u takve. Ja sam veoma stabilan pojedinac. Ušao je u kola. Našao je i sigurnosni pojas; povukao ga je preko struka, premda je imao malo poteškoća da ga podesi. Kola krenuše, lagano, vrlo lagano.

Tama ga je čekala.

Ni svaki deseti. Ni svaki deseti.

Shvatao je sindrom Tame. To će ga zaštititi, bio je ubeđen: njegovo razumevanje stvari. Iako je celokupno čovečanstvo osećalo nagonski strah pred nedostatkom svetlosti, to nije značilo da je nedostatak svetlosti sam po sebi bio štetan.

Širin je znao da je štetna čovekova reakcija na nedostatak svetlosti. Trebalo je samo ostati miran. Tamo je samo tama, promena spoljašnih okolnosti. Uslovljeni smo da je se gnušamo, jer živimo na svetu na kome je Tama neprirodna, na kome je uvek svetlost, svetlost šest sunaca. U svako doba mogu zasijati četiri sunca odjednom; obično ih je tri na nebu, a nikada ih nije manje od dva… a svetlost bilo kog od njih bila je dovoljna sama po sebi da rastera Tamu.

Tama…

Tama…

Tama!

Širin se već nalazio u Tunelu. Iza njega je nestao i poslednji trag svetlosti i on je zurio u potpunu prazninu. Ispred njega nije bilo ničega: ničega. Jama. Bezdan. Zona potpune besvetlosti. A on se naglavačke stropoštavao u nju.

Osetio je kako se znoji po celom telu.

Kolena su počela da mu se tresu. U glavi mu je bubnjalo. Podigao je šaku, ali nije mogao da je vidi ispred sebe.

Pritisnuti pritisnuti pritisnuti pritisnuti. Ne. Nipošto.

Sedeo je uspravno, ukočenih leđa, očiju širom otvorenih, zureći tupo u ništavilo kroz koje je ponirao. Sve dalje i dalje, sve dublje. Praiskonski strahovi stvarali su mehurove i siktali u dubinama njegove duše, a on ih je potiskivao i terao od sebe.

Sunca još sijaju van ovog tunela, uveravao je on sam sebe.

Ovo je samo privremeno. Za četrnaest minuta i trideset sekundi ponovo ću biti napolju.

Četrnaest minuta i dvadeset sekundi.

Četrnaest minuta i deset sekundi.

Četrnaest minuta…

Da li se on to uopšte kreće? Nije znao. Možda se i nije kretao. Mehanizam kola bio je nečujan; a on nije imao ništa za poređenje. Šta ako sam se zaglavio? — pitao se. Sedim u mraku, ne znam gde sam, ne znam šta se događa, koliko vremena je prošlo? Petnaest, dvadeset minuta, pola sata? Dok ne pređem granicu onoga što moj zdrav razum može da podnese, a tada…

Tu je uvek prekidač.

A šta ako ne radi? Šta ako ga pritisnem, a svetla se ne upale?

Mogao bih, možda, da ga isprobam. Samo da vidim…

Debeljko je kukavica! Debeljko je kukavica! Ne. Ne. Ne dodiruj ga. Kada jednom upališ ta svetla, nećeš biti više u stanju da ih ugasiš. Ne smeš da upotrebiš taj prekidač, ili će svi saznati… svi će saznati…

Debeljko je kukavica, Debeljko je kukavica… Iznenada je učinio nešto zapanjujuće, zavitlaoje prekidač u tamu. Začuo se tup udarac kada je pao… negde. A onda je ponovo zavladala tama. Šaka mu je bila užasno prazna.

Tama…

Tama…

Tome nije bilo kraja. Bauljao je kroz beskrajni bezdan. Padao i padao i padao u noć, beskrajnu noć, sveproždiruće crnilo…

Diši duboko. Ostani miran.

Šta ako dođe do trajnog mentalnog oštećenja? Ostani miran, reče on sam sebi. Biće sve u redu s tobom. U najgorem slučaju, preostalo ti je još jedanaest minuta ovoga, a možda i samo šest ili sedam. Tamo napolju sijaju sunca. Šest do sedam minuta i nikada više nećeš biti u Tami, čak ni ako poživiš hiljadu godina.

Tama…

Oh, Bože, Tama…

Smireno. Smireno. Ti si veoma stabilan čovek, Širine. Krajnje zdravorazuman. Bio si pri sebi kada si se upustio u ovo i bićeš pri sebi kada iziđeš.

Tik. Tik. Tik. Svake sekunde sve bliže izlazu. Ali jesi li? Ova vožnja se možda nikada neće završiti. Mogao bih ostati ovde zauvek. Tik. Tik. Tik. Da li se krećem? Da li mi je preostalo pet minuta, pet sekundi ili je ovo još prvi minut?

Tik. Tik.

Zašto me ne puste napolje? Zar ne znaju koliko patim? Ne žele da te puste napolje. Nikada te neće pustiti napolje. Oni će…

Iznenada, oseti probadajući bol između očiju. Eksploziju agonije u lobanji.

Šta je to? Svetlost!

Zar je moguće? Da. Da.

Hvala Bogu. Svetlost, da! Hvala svakom Bogu koji je ikada mogao postojati!

Stigao je do kraja Tunela! Vraćao se na stanicu! Mora da je tako. Da. Da. Otkucaji njegovog srca, koji su u međuvremenu prerasli u paničnu grmljavinu, polako su se vraćali na normalu. Oči, koje su se privikavale na povratak normalnih uslova, počele su da se usredsređuju na poznate stvari, blagoslovene stvari, stubove, platformu, mali prozor u kontrojnoj kabini…

Kubelo, Kelaritan, posmatrali su ga.

Sada se stideo svoga kukavičluka. Saberi se, Širine. U stvari i nije bilo tako loše. S tobom je sve u redu. Ne ležiš na dnu kola sišući palac i cvileći. Bilo je stravično, bilo je zastrašujuće, ali te nije uništilo… u stvari, i nije bilo ništa s čim nisi mogao da iziđeš nakraj…

„Hajdemo. Dajte ruku, doktore. Ustanite… ustanite…“