Veliki lov

Ćutke je posmatrao svoje sadrugove. U njegovom životu strpljenje je bilo veoma značajno. Ako bi dovoljno dugo čekao i pazio, neko bi uvek pogrešio. Izgledalo je kao da većina žena i muškaraca u toj odaji misli kao on; gledali su i ćutke slušali one koji su morali da pričaju. Neki ljudi nisu mogli da podnesu čekanje, niti tišinu, tako da su odavali više no što su bili svesni.

Među gostima su kružile sluge. Beše to vitka zlatokosa mladež koja je nudila vino uz naklon i nemi osmeh. I mladići i devojke nosili su uske bele pantalone i lepršave bele košulje. Bez obzira na pol, kretali su se sa uznemirujućom gracioznošću. Nalikovali su jedni drugima kao jaje jajetu – mladići zgodni koliko devojke lepe. Sumnjao je da bi mogao da ih razlikuje, mada je odlično pamtio lica.

Nasmešena devojka u belom ponudi mu poslužavnik s kristalnim peharima. On uze jedan, ali nije ni pomišljao da pije. Ako bi odbio pehar, delovao bi podozrivo – ili još gore, a to bi moglo biti smrtonosno. Ipak, svašta je moglo biti u piću. Neki od njegovih sadrugova svakako se ne bi bunili ako bi se broj njihovih rivala smanjio, ko god ti nesrećnici bili.

Zapita se besposleno hoće li biti potrebno da posle sastanka sluge budu uklonjene. Sluge čuju sve. Dok se služavka dizala iz naklona, on srete njen pogled iznad slatkog osmeha. Bile su to oči bez izraza, pune ništavila, staklaste – mrtvije od same smrti.

Stresao se dok je ona graciozno odmicala. Podiže pehar do usana pre no što je shvatio Šta radi. Nije ga potreslo ono što je učinjeno devojci. Pre je to bila činjenica da bi, kad god pomisli da je uočio neku slabost kod onih kojima je sada služio, shvatio da su oni ispred njega. Navodna slabost bila bi sasečena s takvom nemilosrdnom preciznošću da je bio zapanjen. I zabrinut. Prvo pravilo njegovog života bilo je da uvek traži slabosti, jer svaka slabost bila je pukotina koju je mogao da čačka, ispituje i preko nje deluje u svoju korist. Ako njegovi sadašnji gospodari, njegovi trenutni gospodari nemaju slabosti...

Pogleda svoje sadrugove i namršti se iza maske. Tu je barem bilo dovoljno slabosti. Odavala ih je usplahirenost, čak i one koji su imali dovoljno pameti da ćute. Ovaj je bio ukočen, ona tamo je povlačila suknju.

Bar četvrtina njih, procenio je, nije se trudila da se preruši, imali su samo maske. Njihova odeća govorila je mnogo. Ispred zlatno-grimizne tapiserije stajala je jedna žena i tiho razgovarala s osobom – nije se videlo da li je muškarac ili žena – pod sivim plaštom i kapuljačom. Bilo je očigledno da je žena odabrala to mesto zato što su boje tapiserije isticale njenu odeću. To što je privlačila pažnju bilo je ogromna glupost, jer je njena skerletna haljina suviše otvorenog dekoltea i ne sasvim duga, tako da su joj se videle zlatne papučice, jasno govorila da je iz Ilijana i da je bogata, možda čak i plemenite krvi.

Nedaleko iza Ilijanke stajaše još jedna žena. Bila je sama, i za divno čudo – ćutala je. Imala je labuđi vrat i bujnu crnu kosu koja joj je u talasima padala ispod struka. Leđa joj behu okrenuta kamenom zidu. Posmatrala je sve. Kod nje nije bilo usplahirenosti, samo staloženog samopouzdanja. To je bilo dostojno divljenja, ali njena koža boje bakra i haljina boje krema s visokom kragnom, koja joj je pokrivala sve sem šaka, a opet bila pripijena uz telo i skoro prozirna, tako da je nagoveštavala sve ali nije otkrivala ništa – govorila je potpuno jasno da je ona od Prve krvi Arad Domana. A ukoliko se Bors nije grdno varao, na levom zglobu nosila je narukvicu sa simbolima svoje kuće. I to su zaista bili simboli njene kuće – ni jedan Domanac plemenite krvi ne bi progutao svoj tvrdoglavi ponos i nosio znake neke druge kuće. To je bilo još gore od gluposti.

Čovek u nebeskoplavom šijenarskom kaputu s visokom kragnom prođe pored njega, oprezno ga odmerivši jednim kratkim pogledom od glave do pete. Njegovo držanje govorilo je da je vojnik – položaj ramena, pogled koji nikad nije dugo zastajao na istom mestu i ruka uvek spremna da posegne za mačem koji nije bio tu – sve je ukazivalo na vojnika.

Bors podrugljivo šmrknu dok je Šijenarac prolazio kraj njega. Stiskao je desnu šaku, a njegov pogled već je tražio opasnost negde drugde.

Mogao je sve da ih prozre – sve do položaja u društvu i zemlje iz koje su došli. Trgovce i ratnike, običan svet i plemiće. Iz Kandora i Kairhijena, Saldeje i Geldana. Iz svakog naroda i skoro svakog plemena. Iznenada se zgađeno namršti. Bio je tu čak i Krpar, u jarkozelenim pantalonama i drečavožutom kaputu. Kada bude došao Dan, neki nam neće trebati.