Veliki lov

„Vi ste sada u senci Šajol Gula.“ Na te reči začuše se jauci; Bors nije bio siguran da i sam nije jauknuo. Trunčica nečega što se skoro moglo nazvati ruganjem oboji Ba’alzamonov glas dok je širio ruke. „Ne bojte se, jer je Dan dolaska na svet vašeg Gospoda pred nama. Približava se Dan Povratka. Zar to ne govori činjenica što sam ja ovde, što može da me vidi nekolicina blagoslovenih među vašom braćom i sestrama? Uskoro će Točak vremena biti slomljen. Uskoro će Velika zmija umreti, a sa tom smrću nastupiće i smrt samog Vremena. Vaš Gospod preurediće svet po svojoj slici za ovo Doba i sva Doba koja će doći. A oni koji mi budu služili, verno i pouzdano, sedeće kraj mojih stopala iznad zvezda nebeskih i večito vladati svetom ljudi. Tako obećah i tako će i biti, bez kraja i konca. Živećete i vladati zauvek.“

Mrmljanje onih koji su ga slušali ispuni se žudnjom. Neki čak i zakoračiše prema toj grimiznoj pojavi koja je lebdela u vazduhu. Gramzivo su ga gledali. Čak i Bors oseti kako ga to obećanje mami i opčinjava, obećanje zbog koga je prodao svoju dušu stotinu puta.

“Dan Povratka sve je bliži i bliži”, reče Ba’alzamon. „Ali ima još mnogo toga da se uradi. Mnogo toga.“

Vazduh s Ba’alzamonove leve strane zatreperi i zgusnu se. Tu, nešto niže od Ba’alzamona, pojavi se lik jednog mladića. Bors nije znao da li je to živo biće ili ne. Po njegovoj odeći videlo se da je sa sela. Smeđe oči nestašno su mu sijale, a na usnama mu je lebdela naznaka osmeha, kao da se priseća neke lakrdije ili je iščekuje. Njegovo telo delovalo je toplo, ali grudi se nisu dizale i spuštale, a oči nisu treptale.

Vazduh s Ba’alzamonove desne strane zamreška se kao da se zagrejao i nešto niže od njega pojavi se drugi lik u seoskoj odeći. Mladić kovrdžave kose, mišićav poput kovača. Kod njega je bilo nešto čudno: za pojasom mu beše bojna sekira. S jedne strane glave bila je ogromna oštrica u obliku polumeseca, a s druge debeli šiljak. Bors se odjednom nagnu napred, usmerivši svu pažnju na još jednu neobičnost. Mladić je imao žute oči.

Treći put se u vazduhu pojavi mladić, sada skoro kod Ba’alzamonovih nogu. Visok momak, očiju čas sivih, čas skoro plavih, zavisno od svetla, tamnoriđe kose. Još jedan seljak. Bors zapanjeno uzdahnu. Još nešto neobično, mada se pitao zašto je očekivao da bilo Šta bude obično. Za pojasom trećeg mladića visio je mač, i to mač s bronzanom čapljom na kaniji i još jednom umetnutom u dugi balčak za dve ruke. Seljačić sa sečivom označenim čapljom? Nemoguće! Nemoguće! Šta bi to moglo da znači? I dečko žutih očiju. Primeti da Mirdraal drhti dok posmatra te pojave. Ukoliko se nije varao, Mirdraal je sada drhtao od mržnje, ne od straha.

Zavlada mrtva tišina, koja se još više produbi pre no što Ba’alzamon progovori. „Svetom sada jedan hodi, jedan koji beše i koji će ponovo biti, ali još nije, Zmaj.“

Začu se zapanjeni žamor.

„Ponovorođeni Zmaj! Treba da ga ubijemo, Veliki gospodaru?“ To reče Šijenarac. Željno je rukom posezao za pojasom gde bi mu inače visio mač.

„Možda“, jednostavno odgovori Ba’alzamon. „A možda i ne. Možda ga mogu upotrebiti. Pre ili posle tako će biti, u ovom Dobu, ili nekom drugom.“

Bors trepnu. U ovom Dobu ili nekom drugom? Mislio sam da je Dan Povratka blizu. Šta meni znači šta će se desiti u nekom drugom Dobu, ako ja u ovom umrem od starosti i čekanja? Ali Ba’alzamon ponovo progovori.

„U Šari se već obrazuje savijutak, jedna od mnogih tačaka gde će biti moguće da se Zmaj preobrati meni u korist. On mora biti preobraćen! Bolje da mi živ služi, ali živ ili mrtav, služiti mi mora. A tako će i biti! Ovu trojicu morate da upamtite, jer svaki je nit u šari koju ja nameravam da izatkam, i na vama je da se postarate da oni budu tamo gde ja zapovedam. Dobro ih osmotrite, da biste ih upamtili.“

Odjednom svi zvuci utihnuše. Bors se nelagodno promeškolji. Vide da drugi čine to isto. Svi sem Ilijanke. Šaka raširenih preko grudi, kao da pokušava da sakrije obline koje je izložila pogledima, napola prestravljena, a napola u zanosu, željno je klimala kao da neko stoji tačno pred njom. Izgledalo je i da ponekad odgovara na pitanja, ali Bors nije čuo ni reči. Ona se odjednom izvi, tresući se i propevši se na prste. Nije shvatao kako ne pada, izuzev ako je nešto nevidljivo nije držalo. A onda, takođe iznenadno, spusti se na pete i ponovo klimnu klanjajući se, tresući se. Još dok se dizala iz naklona, jedna od žena s Velikom zmijom trže se i poče da klima.