Veliki lov

Vetar je duvao na jug. Bio je rođen među crnim, kao nož oštrim planinskim vrhovima, gde je smrt hodila visokim prevojima, ali se krila od stvari opasnijih čak i od sebe. Duvao je preko neprohodnih šuma Velike pustoši. Šuma koje behu ukaljane i izopačene dodirom Mračnoga. Kada je prešao nevidljivu liniju koju su ljudi zvali granica Šijenara, bolesno sladak miris iskvarenosti već je izbledeo. Drveće je bilo prepuno prolećnih cvetova. Trebalo bi da je leto već stiglo, ali i proleće je kasnilo, a zemlja je žurila da nadoknadi izgubljeno vreme. Svaki žbun bio je ukrašen mladim zelenilom, a svaka grana je bujala. Polja su kiptela od bogatih useva. Vetar ih je talasao, kao da su jezera. Skoro da su rasli pred očima. Davno pre no što je dosegao Fal Daru, grad na brdima opasan zidinama, miris smrti je skoro sasvim iščileo.

Vetar je zavijao oko kula tvrđave u srcu grada. Činilo se kao da na vrhu jedne od njih dvojica ljudi plešu. Zidine Fal Dare behu čvrste i visoke – i tvrdinje i grada. Niko ih nikada nije zauzeo. Niko ih nikada nije izdao neprijatelju. Preko krovova pokrivenih šindrom vetar je ječao. Njegova žalopojka vila se oko visokih kamenih odžaka i još viših kula.

Rand al’Tor je bio nag do pojasa. Stresao se kada ga je vetar pomilovao svojim hladnim prstima i čvršće stegao dugi balčak mača za vežbanje.

Oznojio se na suncu. Tamnoriđa kosa bila mu je potpuno mokra. Namrštio se zbog nejasnog zadaha nošenog vetrom, ali nije povezao taj smrad sa slikom tek otvorenog starog groba koja mu se pojavila u glavi. Jedva da je bio svestan i jednog i drugog. Trudio se da isprazni um, ali čovek koji je bio s njim na vrhu kule stalno je napadao prazninu. Kula je bila deset koraka široka. Vrh joj je bio okružen visokim nazubljenim zidom. Bilo je dovoljno prostora da se čovek ne oseća skučeno... sem sa Zaštitnikom.

Iako mlad, Rand je bio viši od većine, ali Lan je bio podjednako visok i mišićaviji, mada ne toliko širokih ramena. Uska kožna pletenica držala je Zaštitnikovu dugu kosu da mu ne pada na lice, koje kao da beše isklesano. Na njemu nije bilo nijedne bore, kao da je htelo da porekne trunčicu sedih vlasi na slepoočnicama. Uprkos vrućini i naporu, skoro da nije ni bio znojav. Rand je u Lanovim ledenim plavim očima tražio neki znak njegovih namera. Zaštitnik nije ni trepnuo, a mač za vežbanje u njegovim rukama kretao se tečno i sigurno dok je Lan prelazio iz položaja u položaj.

Mačevi za vežbanje imali su umesto sečiva svežanj tankog, labavo uvezanog pruća. Kad god bi udarili nešto čulo bi se kleptanje, a ako bi pali na telo, ostavili bi trag. Rand je to odlično znao. Tri tanke crvene linije pekle su ga po rebrima, i još jedna na ramenu. Morao je da se trudi iz petnih žila da ne zaradi još ukrasa. Lan nije bio ni ogreban.

Kao što su ga učili, Rand je obrazovao samotan plamen u svom umu i usredsredio se na njega. Pokušao je da u njemu sagori sva osećanja i strasti, da obrazuje prazan prostor u sebi i da čak i misao ostavi van njega. Praznina je došla. Kao što se često dešavalo u poslednje vreme, nije bila savršena. Plamen je ipak bio tu. Ili, možda, osećaj nekog svetla koje je talasalo tišinu, ali to je bilo dovoljno – jedva. Ispunio ga je hladan mir praznila. Postao je jedno s mačem, s glatkim kamenjem pod nogama, čak i sa Lanom. Sve je bilo jedno. Ne razmišljajući, kretao se u saglasju sa svakim Zaštitnikovim korakom i pokretom.

Vetar ponovo poče da duva, donevši sa sobom zvonjavu iz grada. Neko još slavi dolazak proleća. Nepozvana misao proletela je kroz prazninu na talasima svetla i poremetila je. Mač sevnu u Zaštitnikovim rukama, kao da je mogao da čita Randove misli.

Vrh kule je već duže vreme odzvanjao od kleptanja uvezanog pruća. Rand nije ni pokušao da udari Lana – jedva je uspevao i da se brani. Bio je primoran da ustukne, odbijajući udarce u poslednjem mogućem trenutku. Lanovo lice bilo je bezizražajno, a mač u njegovim rukama kao da je bio živ. Iznenada, Zaštitnik promeni smer svog napada iz sečenja u ubod. Rand iznenađeno ustuknu. Već se namrštio, očekujući udarac koji ovog puta nije mogao da zaustavi.

Vetar je zavijao po kuli... i zatočio ga. Kao da je vazduh najednom postao čvrst i učaurio ga. Gurnuo. Vreme se usporilo. Gledao je užasnuto kako Lanov mač plovi ka njemu. Udarac nije bio ni spor ni mek. Rebra su mu zaškripala kao da ga je udario čekić. Zastenjao je, ali vetar mu nije dao da se izmakne. Umesto toga, nosio ga je napred. Prutovi Lanovog mača povili su se i iskrivili – Randu je sve to izgledalo sporo da sporije ne može biti – a onda pukli. Oštri vrhovi klizili su ka njegovom srcu, a iskrzano pruće paralo mu je kožu. Bol je prostrujao njegovim telom, kao da ga je udario bič. Goreo je. Sunce ga je pržilo kao slaninu u tiganju.

Kriknuo je i bacio se teturavo unazad. Sručio se pored kamenog zida. Dotakao je drhtavim rukama posekotine na grudima i podigao okrvavljene prste pred svoje sive oči ispunjene nevericom.