Veliki lov

„Šta ti je značio taj blesavi potez, čobanine?“, prosikta Lan. „Znaš za toliko, ili bi trebalo da znaš, sem ako nisi zaboravio sve što sam pokušavao da te naučim. Jesi li teško po...“ Zaćutao je kada ga je Rand pogledao.

„Vetar.“ Randova usta behu suva. „Gu... gurnuo me je! Bi... Bio je čvrst kao zid!“

Zaštitnik ga je ćutke gledao, a onda mu pruži ruku. Rand je prihvati i podiže se na noge.

„Čudne stvari mogu da se dese ovako blizu Pustoši“, reče Lan naposletku, ali uprkos mirnom glasu zvučao je uznemireno. To je samo po sebi bilo neobično. Zaštitnici, ti skoro legendarni ratnici koji su služili Aes Sedai, retko su pokazivali osećanja. Lan je pokazivao malo čak i za Zaštitnika. Odbacio je polomljeni mač od pruća i oslonio se o zid pored pravih mačeva. Bili su sklonjeni u stranu da ne smetaju prilikom vežbanja.

„Ne tako“, pobuni se Rand. Pridružio se Lanu, čučnuvši i oslonivši leđa o kamen. Vrh zida bio mu je iznad glave. Tako se koliko-toliko zaštitio od vetra. Ako je to uopšte i bio vetar. Nikakav vetar nije mogao da deluje tako... čvrsto. „Mir! Možda čak ni u Pustoši.“

„Za nekog poput tebe...“ Lan slegnu ramenima, kao da je to bilo objašnjenje. „Kada polaziš, čobanine? Prođe čitav mesec otkad reče da ideš. Mislio sam da ćeš otići još pre tri nedelje.“

Rand ga pogleda zabezeknuto. Ponaša se kao da se ništa nije desilo! Namrštivši se, spustio je mač za vežbu i podigao do kolena svoj pravi mač. Prešao je prstima preko dugog balčaka obavijenog kožom. U njega je bila utisnuta bronzana čaplja. Još jedna bronzana čaplja bila je na kanijama, a treća na sečivu. I dalje se osećao neobično što ima mač. Bilo kakav, a kamoli sa znakom majstora sečiva. On je seljak iz Dve Reke, koje su sada bile tako daleko. A možda čak i nedostižne, sada. Bio je čobanin, poput svog oca – ja sam bio čobanin. A Šta sam sada? Mač sa znakom čaplje dobio je od oca. Tam jeste moj otac, šta god ko pričao. Žarko je želeo da to ne zvuči kao da pokušava da ubedi samog sebe.

Činilo se kao da mu Lan ponovo čita misli.

„U Krajinama, ako čovek odgaji dete, čobanine, to dete je njegovo, i niko ne može da tvrdi suprotno.“

Rand se namrštio, prešavši preko Zaštitnikovih reči. To se ticalo samo njega i nikog drugog. „Hoću da naučim kako da koristim ovo. Moram.“ Već je upadao u nevolje zato što je nosio mač označen čapljom. Nisu svi znali Šta to znači, niti su obraćali pažnju. Ali čak i tako, sečivo sa oznakom čaplje – pogotovu u rukama mladića, ipak je privlačilo neprilike. „Ponekad sam mogao da se pretvaram, kada nisam mogao da bežim, a i imao sam sreće. Ali Šta će biti kada ne budem mogao da bežim ili da se pretvaram, ili kada mi ponestane sreće?“

„Mogao bi da ga prodaš“, reče Lan oprezno. „To sečivo je prava retkost, čak i među mačevima sa čapljom. Zaradio bi prilično.“

„Ne!“ Često je pomišljao na to, ali svaki put bi odbacio tu zamisao iz istog razloga, a ovog puta još odlučnije zato što je došla od nekog drugog. Sve dok ga imam, imam i pravo da Tama zovem ocem. On mi ga je dao, a to mi daje pravo. „Mislio sam da je svako sečivo sa znakom čaplje retkost.“

Lan ga pogleda ispod oka. „Tam ti nije rekao, zar ne? On mora da zna. Možda nije verovao. Mnogi ne veruju.“ Dohvatio je svoj mač, skoro istovetan Randovom, izuzevši čaplje, i isukao ga iz kanija. Blago povijena jednosekla oštrica presijavala se srebrnasto na sunčevoj svetlosti.

Bio je to mač kraljeva Malkijera. Lan nije pričao o tome – nije voleo ni da drugi pričaju o tome – ali al’Lan Mandragoran bio je gospodar Sedam kula, Gospodar Jezera i nekrunisani kralj Malkijera. Sedam kula sada su skrhane, a Hiljadu jezera su legla poganih stvari. Velika pustoš progutala je Malkijer, i jedino je on preživeo od svih malkijerskih lordova.

Neki su pričali da je Lan postao Zaštitnik, vezavši se za Aes Sedai, da bi mogao da traži smrt u Pustoši i da se pridruži svom rodu. Rand je zaista video kako se Lan suočava s opasnošću ne vodeći računa o sebi. Ali o Moiraininoj bezbednosti i životu i te kako je brinuo. To je bila Aes Sedai za koju je vezan. Rand je bio siguran da Lan neće juriti u smrt dok je Moiraina živa.

Okrećući svoje sečivo na svetlu, Lan reče: „U Ratu Senke, Jedna moć beše korišćena kao oružje, a oružje beše načinjeno Jednom moći. Nekako je koristilo Jednu moć. Bilo je u stanju da uništi čitav grad jednim udarcem, da opustoši zemlju ligama unaokolo. I dobro je što je izgubljeno tokom Slamanja. Dobro je i to što se niko ne seća kako se pravi. Ali bilo je i jednostavnijeg oružja – za one koji su morali da se suoče s Mirdraalima, i još gorim stvorovima koje načiniše Gospodari straha. Licem u lice, sečivom naspram sečiva.