Veliki lov

Znači, svako od nas čuje sopstvena uputstva, a ne čuje ona koja sleduju drugima. Bors razočarano zamrmlja. Kada bi znao Šta je makar nekome od ostalih naređeno, mogao bi to da iskoristi, ali ovako... S nestrpljenjem je iščekivao svoj red, toliko se zaboravivši da se ispravio.

Jedan po jedan član skupa dobi svoja naređenja. Svaki beše ograđen tišinom, ali ipak je odavao naznake, samo da je on umeo da ih čita. Muškarac od Ata’an Mijere, Morskog naroda, nevoljno se ukoči kada klimnu. Dok je pristajao na ono što mu je rečeno, Šijenarčev stav govorio je o zbunjenosti. Druga žena iz Tar Valona trže se, kao da je zapanjena, a u sivo umotana pojava čiji pol nije mogao da odredi odmahnu glavom pre no što pade na kolena i poče snažno da klima. Neki prođoše kroz iste grčeve kao Ilijanka, kao da ih je bol podigao na nožne prste.

„Borse.“

Bors se trgnu kada mu crvena maska ispuni pogled. I dalje je video sobu, Ba’alzamona i tri lika u vazduhu, ali istovremeno je sve što je video bilo lice prekriveno crvenom maskom. Obuze ga vrtoglavica. Osećao se kao da mu glava puca, a oči ispadaju. Na trenutak učini mu se da kroz proreze za oči na maski vidi plamenove.

„Jesi li veran... Borse?“

Naježi se kada ču ruganje u tonu kojim je ime izgovoreno. „Veran sam, Veliki gospodaru. Ne mogu od tebe da krijem.“ Ja jesam veran! Kunem se!

„Ne, ne možeš.“

Usta mu se osušiše od te sigurnosti u Ba’alzamonovom glasu, ali natera sebe da progovori. „Zapovedi mi, Veliki gospodaru, i ja ću poslušati.“

„Najpre, vrati se u Tarabon i nastavi sa svojim valjanim delima. U stvari, zapovedam ti da udvostručiš svoje napore.“

Bors se zbunjeno zagleda u Ba’alzamona, ali tada oganj iza maske zabukta, i on to iskoristi da skrene pogled. „Kako zapovedaš, Veliki gospodaru, tako će i biti.“

„Zatim, motrićeš na ova tri momka, i naredićeš svojim sledbenicima da motre. Samo pazi; opasni su.”

Bors pogleda ka prilikama što su lebdele ispred Ba’alzamona. Kako je moguće da ih vidim, a istovremeno ne vidim ništa sem njegovog lica? Osećao se kao da će mu glava pući. Dlanovi mu se oznojiše pod tankim rukavicama, a košulja se zalepi za leđa. „Opasni, Veliki gospodaru? Seljačići? Je li jedan od njih...“

„Mač je opasan za čoveka pred njim, ali ne i za onoga ko drži balčak. Sem ako čovek s mačem nije budala, nemaran ili nevešt. U tom slučaju za njega je dvostruko opasniji no za druge. Dovoljno je da sam ti rekao da ih upamtiš. Dovoljno je da radiš kako ti se kaže.“

„Kako zapovedaš, Veliki gospodaru, tako će i biti.“

„Treće, u vezi s onima koji su se iskrcali kod Tomanske glave, i sa Domancima. O tome nikome ni reči. Kada se vratiš u Tarabon...“

Bors shvati da je zinuo dok je slušao. Uputstva nisu imala nikakvog smisla. Kad bih znao šta je bar nekima od ostalih rečeno, možda bih mogao sve da povežem.

Odjednom oseti kao da ga neka divovska šaka grabi za glavu i mrvi mu slepoočnice. Oseti kako ga nešto podiže, a svet se rasu u hiljadu zvezda. Svaki blesak svetlosti posta slika koja mu projuri kroz glavu ili zaigra i izgubi se u daljini pre no što on mogaše da je uhvati. Neverovatno nebo pokidanih crvenih, žutih i crnih oblaka, koji su jurili kao da ih goni najsnažniji vetar na svetu. Žena – devojka? – odevena u belo utopi se u crnilo i nesta tren pošto se pojavila. Gavran ga pogleda u oči i poznade ga, pa nestade. Oklopnik pod surovim šlemom oblikovanim, oslikanim i pozlaćenom tako da liči na glavu nekog čudovišnog insekta diže mač i jurnu na jednu stranu, izgubivši mu se s vidika. Iz neke daljine dolete povijeni zlatni rog. Dok je leteo ka njemu, oglasi se jednim prodornim zvukom, dograbivši mu dušu. U poslednjem trenutku rasprši se u zaslepljujući zlatni prsten svetlosti koji ga proseče, sledivši ga gore od smrti. Vuk iskoči iz senki slepila i istrže mu grkljan. Nije mogao da vrišti. Bujica se nastavi, potapajući ga, zakopavajući ga. Jedva da je mogao da se seti ko je i šta je. S nebesa je kišio oganj, a mesec i zvezde padali su. Krv je tekla rekama, a mrtvi hodali. Zemlja se rascepila i rastopljene usijane stene letele su kroz vazduh...

Bors shvati da je u odaji s ostalima, skoro na kolenima. Većina drugih ga je gledala. Svi su ćutali. Kuda god bi pogledao, u bilo kom pravcu, skriveno Ba’alzamonovo lice ispunilo bi mu pogled. Slike koje mu preplaviše um počeše da blede; bio je siguran da mu se većina njih već izgubila iz sećanja. Oklevajući, ispravi se. Ba’alzamon stalno beše pred njim.

„Veliki gospodaru, šta...“

„Neke zapovesti suviše su bitne da bi bile znane čak i onima koji će ih izvršiti.“

Bors se skoro presamiti nadvoje dok se klanjao. „Kako zapovedaš, Veliki gospodaru“, promuklo prošapta, „tako će i biti.“