Derviš i smrt

Nisam bio kukavica, nekad, sad ne znam šta sam, ali u tom položaju ne bi mi pomogli ni hrabrost ni kukavičluk. Osvrnuo sam se, kapija je daleko, deset koraka od mene a nedostižna. Mahnuo sam konjanicima: zaustavite, zgazićete me! Ali oni su udarali kandžijama po konjskim sapima, požurujući ih, sve su bliže, zemlja je tutnjala najstrašnijim tutnjem koji sam ikada čuo, a četvoroglava neman, uzvitlana i krvožedna, primicala se nepojmljivom brzinom. Pokušao sam da bježim, ili samo pomislio, ali u nogama nije bilo snage, konji su mi dahtali za vratom, duž kičme sam osjećao jezu udarca što tek nije zasjekao, pašću, pregaziće me, stao sam uza zid, i prilijepljen, stanjen, a još uvijek dohvatljiv, vidio nad sobom četiri razjapljene konjske njuške, ogromne, crvene, pune krvi i pjene, i četiri para konjskih nogu što su mahale oko moje glave, i četiri surova pasja lica i četvora otvorena pasja usta, crvena i okrvavljena kao i konjska, i četiri kandžije od volovske žile, četiri zmije što su siktale na mene, oplićući me po licu, po vratu, po prsima, nisam osjećao bol, nisam vidio krv, oči su užasnuto gledale u razapetu neman sa bezbroj nogu i bezbroj glava. Ne! - vikalo je nešto bez glasa u meni, strašnije od straha, teže od smrti, ni Boga se nisam sjetio, ni imena njegova, postojao je samo crven, krvav, nepojmljiv užas.

Onda su otišli, a ja sam ih još vidio pred sobom, ostali su utisnuti na okrvavljenoj čohi neba, i u meni, ispod očnih kapaka, kao da sam u sunce gledao.

Nisam mogao, nisam smio da se pokrenem, bojao sam se da ću klonuti na kaldrmu, nisam znao kako sam stajao, jer noge nisam osjećao pod sobom.

Tada mi je prišao Mula-Jusuf, odnekle, ne znam koje strane. Izgledao je uplašen.

- Jesu li te povrijedili?

- Nisu.

- Oh, jesu.

- Svejedno.

Puno, zdravo lice mu je blijedo, zaprepaštenje i žalost su mu u očima. Je li mu teško zbog mene?

Sreća što je baš on naišao, pred njim ću biti hrabar. Ne znam zašto, ali moram. Pred svakim bih mogao pokazati strah, pred njim ne smijem.

- Hajdemo u tekiju - rekao je tiho, a ja sam se sjetio da još stojim uza zid, bez razloga.

- Zadocniću u džamiju.

- Ne možeš takav u džamiju. Ja ću te zamijeniti, ako hoćeš.

- Jesam li krvav?

- Jesi.

Pošao sam prema tekiji.

Prihvatio me pod ruku, da mi pomogne.

- Ne treba - oslobodio sam ruku. - Idi u džamiju, ljudi čekaju.

Zastao je, kao postiđen, i turobno me pogledao.

- Nemoj izlaziti iz tekije dan-dva.

- Ti si vidio sve?

- Vidio sam.

- Zašto su me napali?

- Ne znam.

- Napisaću tužbu.

- Ostavi to, šejh Ahmede.

- Ne mogu da ostavim. Stidio bih se pred samim sobom.

- Ostavi, zaboravi.

Ne gleda mi u oči, moli, kao da nešto zna.

- Zašto mi to govoriš?

Ćutao je, sklonivši pogled, ne znajući šta da kaže, ako je strah, ili ne želeći, ako nešto zna, ili se kajući što je išta govorio, ako se sjetio da ga se ne tiče. Bože, šta smo od njega učinili.

Zbog njega sam sakrio strah i slabost, zbog njega sam htio da pođem u džamiju krvav, zbog njega sam rekao da ću napisati tužbu. Želio sam da budem uspravan, pred ovim mladim čovjekom s kojim su me vezivale čudne veze. Požalio me, prvi put. A mislio sam da me mrzi.

- Idi - rekao sam, gledajući kako mu se u obraze brzo vratila boja. - Idi sad.

Bilo je prirodnije da me izbezumi strah od nevjerovatnog događaja, ali sam, čudom, bez loma preturio prvi trenutak, i noseći u sebi sve, uspio da ga potisnem nekud u stranu, nekud u dubinu, potirući ga za ovaj čas. Strašno, govorilo je u meni naivno sjećanje, ali nije uspijevalo da oživi išta. Bio sam i ponosan što sam sakrio strah, i još me držalo to lijepo osjećanje hrabrosti, ne naročito sigurno, ali dovoljno da sve odgodim.

Dok su me Mustafa i hafaz Muhamed skidali i prali, zgranuti, prestrašeni, uzalud sam pokušavao da zaustavim drhtanje ruku i nogu, ali sam imao toliko snage da se ne stidim i ne bojim. Zapretana vatra nekoliko puta kao da je planula da se razgori, onaj strašni tutanj i strepnja su naglo oživjeli, ali sam uspio da opet sve vratim u ono što je bilo a još ne boli. Prošlo je, govorio sam sebi, ništa se nije desilo što bi trebalo suviše da me uznemiri, neka nije gore, neka se svrši na ovome. I žudno slušao njihove nevezane razgovore, Mustafino raspitivanje šta se to desilo, jer ništa nije mogao da razumije, i hafiz-Muhamedovo zaprepašteno huktanje, smenjivano nespretnim hrabrenjem, i ljutitim brečanjem na Mustafu, i prijetnjama nekome neodređenom, nepoznatom, kome je bilo ime oni. To njegovo mucavo negodovanje podržavalo je u meni nesiguran osjećaj uvrede koja mi je učinjena, i kad se Mula-Jusuf vratio iz džamije i stao kraj vrata, ćuteći, moja želja da nešto učinim postala je čvršća. Iskoristio sam je odmah, uplašen drugom željom, da ništa ne učinim. Napisao sam tužbu valijskom muli, i dao Jusufu da prepiše.