Dolazak Senke

Ovog puta predostrožnost joj ničemu nije koristila. Leana načini dva koraka, zbaci joj kapuljaču i zastenja kao da je primila udarac u trbuh. Min diže glavu i prkosno je pogleda, pretvarajući se da nije pokušala da se provuče kraj nje. Čuvarevo lice bilo je uokvireno tamnom kosom, tek malo dužom od Minine. Izraz na licu Aes Sedai bio je mešavina iznenađenja i zlovolje što je iznenađena.

„Dakle, ti si Elmindreda?“ – oštro upita Leana. Ta je uvek bila oštra. „Moram reći kako ti to ime pristaje daleko bolje u toj haljini no u uobičajenoj tvojoj... nošnji.“

„Samo Min, Leana Sedai, ako vam je po volji.“ Min uspe da lice održi bezizražajnim, mada joj je teško bilo da je ne prostreli ljutitim pogledom. Po Čuvarevom glasu bilo je očigledno da joj je to veoma smešno. Ako je već majka morala da joj da ime po nekome iz priča, zašto je to morala biti žena koja je uglavnom uzdisala za muškarcima, kada im nije bila nadahnuće za pesme o svojim očima, ili osmehu?

„U redu. Min. Neću da pitam gde si bila, niti zašto se vraćaš u haljini, s navodnim pitanjem za Amirlin. U svakom slučaju, ne sada.“ Međutim, po licu joj se videlo kako namerava da je kasnije ispita, i da dobije odgovore na svoja pitanja. „Pretpostavljam da Majka zna ko je Elmindreda? Naravno. Trebalo je da to shvatim kada mi je rekla da te pošaljem pravo unutra, i to samu. Samo Svetlost zna zašto li te trpi.“ A onda ućuta i zabrinuto se namršti. „Šta je bilo, devojko? Da ti nije pozlilo?“

Min se potrudi da joj lice ostane bezizražajno. „Ne. Ne, dobro sam.“ Na tren joj se činilo kao da Čuvar gleda kroz providnu masku istovetnu sa svojim licem, samo što je maska vrištala. „Mogu li sada da uđem, Leana Sedai?“

Leana ju je još trenutak posmatrala, a onda klimnula glavom ka unutrašnjoj odaji. „Ulazi.“ Min poskoči da posluša tako brzo da bi to zadovoljilo i najstrožu nadzornicu.

U radnoj sobi Amirlin Tron boravilo je i radilo, dok su vekovi proticali, mnoštvo veličanstvenih i moćnih žena. Sobu su ispunjavale stvari što su podsećale na tu činjenicu – od visokog kamina načinjenog od kandorskog zlatnog mermera, u kome sada nije gorela vatra, pa sve do zidova popločanih nekim bledim drvetom s neobičnim prugama, tvrdim poput gvožđa a izrezbarenim u vidu čudesnih zveri i ptica s divljim perjem. Te drvene ploče donete su pre više od hiljadu godina iz tajanstvenih zemalja s druge strane Aijelske pustare, a kamin je bio više no dvostruko toliko star. Uglačani crvenkamen kojim je pod bio popločan došao je s Maglenih planina. Visoko zasvođeni prozori vodili su na balkon. Kameni okvir oko prozora presijavao se poput bisera. On je bio izvučen iz ruševina grada potonulog u Olujno more za vreme Slamanja sveta. Nijedan sličan njemu više ne postoji.

Ali žena koja je trenutno boravila u toj sobi, Sijuan Sanče, rodila se u Tiru, kao kći običnog ribara, i nameštaj koji je odabrala bio je jednostavan, mada valjano načinjen i temeljno uglačan. Sedela je u stamenoj naslonjači iza velikog stola, toliko jednostavnog da bi priličio nekoj seljačkoj kući. Jedina druga stolica u sobi, podjednako jednostavna i obično postavljena malo u stranu, sada se nalazila neposredno pred stolom – na tairenskom ćilimčiću izatkanom u jednostavnim plavim, smeđim i zlatnim šarama. Po podu je bilo razmešteno šest visokih stalaka za čitanje s otvorenim knjigama. I to je bilo to. Iznad kamina je bio uramljen jedan crtež: sićušni ribarski brodići među trskama u Zmajevim prstima, kao nekada barka njenog oca.

Na prvi pogled, uprkos glatkim crtama jedne Aes Sedai, Sijuan Sanče je delovala jednostavno poput svog nameštaja. Bila je to stamena žena, pre zgodna no lepa, i jedino kitnjasto u njenoj odeći bila je široka ešarpa Amirlin Tron, sa po jednom prugom za svaki Ađah. Kao i kod svih Aes Sedai, nemoguće beše odrediti joj godine. U njenoj tamnoj kosi nije bilo nijedne sede vlasi. Ali oštar pogled njenih plavih očiju govorio je da ne podnosi gluposti, a odlučno stisnuta vilica nagoveštavala je neverovatne mere odlučnosti najmlađe žene koja je ikada postala Amirlin Tron. Više od deset godina Sijuan Sanče je bila u položaju da pred sebe poziva vladare i druge moćnike. I oni bi dolazili, čak i ako mrze Belu kulu i boje se Aes Sedai.

Dok je Amirlin obilazila oko stola, Min je spustila svoj zavežljaj i počela nespretno da pada u naklon, sve vreme razdraženo gunđajući sebi u bradu zbog toga. Ne da je želela da uskrati poštovanje – to ni na kraj pameti nije bilo onima koji bi se našli naspram žene kakva je Sijuan Sanče – ali poklon koji bi obično načinila delovao bi glupavo u haljini, a ona je tek naslućivala kako da izvede naklon.