Dolazak Senke

Min se žacnu. Na tren se njegovo lice pretvori u okrutnu masku od skorene krvi. To ju je pogodilo kao udarac maljem. Njene prijateljice nisu tu – bilo joj je lakše da dođe u Kulu znajući da će je one čekati – a Gavin će na dan kada Aes Sedai budu ginule zadobiti ranu.

Uprkos svemu što je videla od ulaska u Kulu, uprkos svom strahu, ništa je nije lično pogodilo – sve do sada. Nesreća koja bi pogodila Kulu raširila bi se daleko od Tar Valona, ali ona nije pripadala Kuli – a nikad ni neće. Ali Gavina je poznavala, bio joj je drag. A biće ranjen daleko ozbiljnije no što se to po krvi dalo zaključiti, povređen daleko dublje no što te rane sežu. U tom trenu ona shvati da ma koji užas pogodio Kulu, neće samo neke daleke Aes Sedai biti povređene, žene s kojima nikad nije bila bliska, već i njene prijateljice. One su deo Kule.

Na neki način bilo joj je drago što Egvena i ostale nisu tu, što ne može da ih pogleda i možda vidi predznake njihove smrti. Ali istovremeno je želela da ih vidi, da se uveri, da pogleda svoje prijateljice i ništa ne vidi, ili sazna da će ostati u životu. Svetlosti, gde li su sada? Zašto su otišle? Znajući njih tri, razlog što Gavin ne zna kuda su otišle bio je taj što one to nisu želele. Lako moguće.

Iznenada se prenula i setila gde se nalazi i zašto, i da nije sama s Gavinom. Sahra je izgleda zaboravila da vodi Min do Amirlin. Izgleda da je zaboravila na sve sem mladog plemića. Sanjivo ga je gledala, ali on to nije primećivao. Svejedno, više nije imalo smisla pretvarati se kako je prvi put u Kuli. Bila je pred Amirlininim vratima. Sada je ništa ne može zaustaviti.

„Gavine, ne znam gde su. Ali ako su na nekom imanju radi pokore, verovatno su oblivene znojem i u blatu do kukova. Shodno tome, ti bi bio poslednji čovek za koga bi želele da ih vidi.“ Zapravo, to što one nisu tu nije joj padalo mnogo lakše no Gavinu. Previše toga se odigralo – i još se događa. Previše stvari u vezi sa njima, i s njom. Ali nije bilo nemoguće da su odaslate na neko okajanje. „Nećeš im pomoći tako što ljutiš Amirlin.“

„Ma, ja ne znam ni da li su na nekom imanju. Ne znam ni da li su žive. Čemu sve ovo skrivanje i okolišanje ako negde čupaju korov? Ako se mojoj sestri nešto desilo... Ili Egveni...“ On se namršti i spusti pogled. „Trebalo bi da se staram o Elejni. Kako da je štitim ako ne znam gde je?“ Min uzdahnu. „Zar misliš da je njoj potrebno staranje? Obema?“ Ali ako ih je Amirlin nekud poslala, možda im je zaštita zaista potrebna. Amirlin jeste u stanju da goloruku ženu pošalje u medveđu jazbinu, samo ako joj to odgovara. I ne samo to, već bi od te žene očekivala da se, zavisno od naloga koji je dobila, vrati ili s medveđom kožom, ili s mečkom na povocu. Ali Gavin bi samo još više planuo i brinuo ako mu to kaže. „Gavine, one su se zavetovale Kuli. Neće ti biti zahvalne na mešanju.“

„Znam da Elejna nije malo dete“, strpljivo odvrati on, „bez obzira na to što čas beži kao da jeste, a čas se igra Aes Sedai. Ali ona jeste moja sestra, i još više od toga – ona je kći naslednica Andora. Posle naše majke ona će biti kraljica. Andoru je potrebno da živa i zdrava preuzme presto, a ne da izbije novi Rat za nasleđe.“

Igra da je Aes Sedai? Gavin očigledno nije shvatao razmere obdarenosti svoje sestre. Kćeri naslednice Andora slate su u Kulu na obuku otkad ta kraljevina postoji, ali Elejna je prva dovoljno nadarena da postane Aes Sedai, i to veoma moćna Aes Sedai. Vrlo verovatno nije znao ni da je i Egvena podjednako snažna.

„I tako ćeš ti nju štititi želela ona to ili ne?“, kaza Min, bezličnim glasom ne bi li mu stavila do znanja kako greši, ali on to nije primetio i samo je klimnuo glavom u znak saglasnosti.

„To je moja dužnost još od dana kada se rodila. Moja krv da se prolije pre njene; moj život da se okonča pre njenog. Kada sam položio tu zakletvu jedva da sam bio nešto viši od njene kolevke. Garet Brin je morao da mi objasni šta to znači. Neću je sada prekršiti. Elejna je Andoru potrebnija nego ja.“

Izgovorio je to s takvom spokojnom sigurnošću i prihvatanjem nečeg prirodnog i ispravnog da se Min sva naježila. Oduvek je na njega gledala kao na nasmejanog i razigranog dečaka, ali sada je pred njom bio stranac. Mora da je Tvorac bio veoma umoran kada je došlo vreme da se načine muškarci; ponekad kao da ničeg ljudskog nisu imali u sebi. „A Egvena? Jesi li i u vezi s njom položio neku zakletvu?“

Izraz lica nije mu se promenio, ali ipak se oprezno premestio s noge na nogu. „Naravno da brinem i za Egvenu. I Ninaevu. Ali šta god da se desi Elejninim drugaricama, može se desiti i njoj. Pretpostavljam da su još zajedno; dok su bile ovde, retko kad sam ih viđao razdvojene.“

„Majka mi je uvek govorila da se udam za lošeg lažova, a ti u potpunosti odgovaraš. Sem što neko drugi ima pravo prvenstva.“