Dve Zemlje

Bilo im je potrebno mnogo više vremena nego što je Meri očekivala da bi stigli sa mesta gde je Meri parkirala svoja kola do mesta na kojem se nalazila Ponterova kuća, i naravno, isto toliko da se vrate. Kada su stigli do automobila, već je bilo prošlo sedam sati uveče.

Oboje su bili gladni posle tolikog pešačenja i, dok su se vozili, Meri je predložila da odu negde da nešto pojedu. Kada su stigli do jedne male seoske gostionice, na kojoj je stajao natpis da tu služe srnetinu, Meri je zaustavila kola. „Kako ti izgleda?“ — pitala ga je.

„Ja nisam stručnjak za to“, rekao je Ponter. „Koju vrstu hrane oni nude?“

„Srnetinu.“

Biiip! „Šta je to?“

„Jelen.“

„Jelen!“ — uzviknuo je Ponter. „Da, to bi bilo odlično!“

„Ja nikada nisam jela srnetinu“, rekla je Meri.

„Dopašće ti se“, rekao je Ponter.

U trpezariji je bilo samo šest stolova i u tom trenutku unutra nije bilo gostiju. Meri i Ponter su sedeli jedno nasuprot drugom, a između njih je gorela sveća. Čekali su skoro sat vremena dok nije stiglo glavno jelo, ali je Meri uživala u hlebu sa puterom. Želela je da naruči i salatu Cezar, ali i sa nekim ko je sa ove Zemlje bilo bi joj neprijatno zbog mirisa belog luka u dahu, a još manje je želela da rizikuje sa Ponterom, s obzirom koliko je njemu čulo mirisa bilo razvijeno. Umesto toga je naručila običnu salatu od paradajza. I Ponter je naručio istu salatu i očigledno uživao u njoj.

Meri je naručila za sebe čašu crnog vina, koje je, kako se ispostavilo, bilo prilično dobro. „Da li mogu da probam?“ — pitao je Ponter kada je kelner doneo vino.

Meri je bila iznenađena. Kada su večerali u Rubenovoj kući, odbio je da proba vino koje mu je Luiz ponudila. „Naravno“, rekla je Meri.

Pružila mu je čašu i on je otpio mali gutljaj, a onda se namrštio. „Ima oštar ukus“, rekao je.

Meri je klimnula glavom. „Zavolećeš ga postepeno“, rekla je.

Ponter joj je vratio čašu. „Možda“, rekao je. Meri je polako ispila vino, uživajući u toj rustičnoj, prijatnoj gostionici — i u društvu tog nežnog muškarca.

Ćelavi vlasnik gostionice je, očigledno, znao ko je Ponter; uostalom, Ponter je predstavljao veoma upečatljivu pojavu, a uz to je i tiho govorio na svom jeziku, tako da Hak može da prevede ono što kaže. Konačno, gostioničar više nije mogao da izdrži. „Izvinite“, rekao je prišavši njihovom stolu, „gospodine Pontere, da li možete da mi date autogram?“

Meri je začula Hakov biiip i videla kako Ponter podiže obrve.

„Autogram“, rekla je Meri. „To je kada napišeš svoje ime. Ljudi skupljaju takve stvari od slavnih ličnosti.“

Ponovo se začulo biiip. „Slavne ličnosti“, ponovila je Meri. „Poznati ljudi. A ti si to.“

Ponter je pogledao u vlasnika gostionice, zapanjeno. „Ja ... biće mi čast“, rekao je konačno.

Čovek je pružio Ponteru olovku, a zatim i blokčić u kojem je pisao narudžbine, namestivši ga na praznoj stranici. Spustio ga je na sto ispred Pontera.

„Običaj je da se napiše i nekoliko reči osim imena“, rekla je Meri. „Sve najbolje, ili nešto slično.“

Vlasnik gostionice je klimnuo glavom. „Da, molim vas.“

Ponter je slegao ramenima, očigledno zbunjen svim tim, a onda napisao niz znakova na svom jeziku. Vratio je blokčić i olovku čoveku, koji je bio oduševljen.

„Ulepšao si mu dan“, rekla je Meri kada je otišao.

„Ulepšao dan?“ — ponovio je Ponter, ne shvatajući.

„To znači da će se on uvek sećati današnjeg dana zbog tebe.“

„Ah“, rekao je Ponter, smešeći joj se iznad plamena sveće. „A ja ću se uvek sećati ovog dana zbog tebe.“

Poglavlje 41

Pod uslovom da Lurt uspe da izvede ono što je trebalo, Adikor će moći da sutra siđe u svoju laboratoriju. Ali pre toga je morao da obavi još neke pripreme.

Saldak je bio veliki grad, ali je Adikor poznavao većinu naučnika i inženjera koji su živeli u njegovom Obodu, a i dobar deo onih koji su živeli u Centru. Sprijateljio se s jednim od inženjera koji su radili na održavanju robota u rudniku. Dern Kord je bio debeo i veseo čovek; neki su govorili da on pušta robote da obavljaju najveći deo njegovog posla. Ali robot je i bilo ono što je Adikoru bilo potrebno. Krenuo je da poseti Derna; sada uveče, trebalo bi da je stigao kući s posla.

Dernova kuća je bila velika, a drvo koje je joj je davalo osnovni oblik je bilo bar hiljadu meseci staro i poticalo iz vremena samih početaka savremenog uzgajanja drveća.

„Prijatno veče“, rekao je Adikor, penjući se na trem Dernove kuće. Dern je tu sedeo i nešto čitao sa osvetljenog ekrana. Tanka mreža postavljena na tremu je sprečavala insekte da uđu.

„Adikore!“ — rekao je Dern. „Uđi, uđi, samo pazi na mrežu, nemoj da uđu insekti. Hoćeš li nešto da popiješ ili da pojedeš neko meso?“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ne, hvala ti.“

„Pa, šta te dovodi ovamo?“ — pitao je Dern.

„Kakav ti je vid?“ — pitao je Adikor.

Dern raširi nozdrve začuvši ovo neobično pitanje. „Dobro, imam očna stakla, naravno, ali nisu mi potrebne za čitanje, bar ne sa ovog ekrana; samo izaberem veće znake.“

„Idi donesi očna stakla“, rekao je Adikor. „Želim da ti nešto pokažem.“