Grad i zvezde

Jeserak se na čas zamislio; teško je bilo odgovoriti na ovo pitanje. Odnos izmenu staratelja i učenika bio je izuzetno važan i predstavljao je, zapravo, jedan od temelja života u Diasparu.

U proseku je deset hiljada novih umova dolazilo u grad svake godine. Njihova prethodna sećanja još su bila pritajena, tako da im je u prvih dvadeset godina života sve unaokolo izgledalo sveže i neobično. Morali su da nauče da se služe čitavim mnoštvom mašina i urenaja koji su sačinjavali osnovu svakodnevnog života i da se priviknu na najsloženije društvo koje je Čovek ikada sazdao.

Prva uputstva primali su od parova koji su bili izabrani da budu roditelji novim grananima.

Selekcija se vršila žrebom, a dužnosti nisu bile odveć teške. Eriston i Etanija jedva da su posvetili trećinu svog vremena Alvinovom podizanju, i preduzeli su sve ono što se očekivalo od njih.

Jaserakove dužnosti bile su usredsrenene na formalnije vidove Alvinovog obrazovanja; smatralo se da bi roditelji trebalo da ga nauče kako da se ophodi u društvu i da ga upoznaju sa sve širim krugom prijatelja. Oni su bili odgovorni za njegov karakter, a Jeserak za um.

„Teško mi je da odgovorim na tvoje pitanje“, uzvrati Jeserak. „Svakako, sve je u najboljem redu sa Alvinovom inteligencijom, ali mnoge stvari koje bi trebalo da ga zanimaju kao da ga ostavljaju potpuno ravnodušnim. S druge strane, on ispoljava nastranu radoznalost za stvari o kojima mi uglavnom izbegavamo da raspravljamo.“

„Kao što je svet izvan Diaspara, na primer?“

„Da... ali, kako znaš?“

Kedron je oklevao za trenutak, pitajući se koliko bi poverenje mogao da ima u Jeseraka.

Znao je da je Jeserak blag i dobronameran, ali mu je isto tako bilo jasno da ga sputavaju isti tabui koji su upravljali svima u Diasparu — svima, izuzev Alvinom.

„Podozrevao sam“, reče najzad.

Jeserak se udobnije zavali u stolicu koju je upravo materijalizovao. Okolnosti su bile zanimljive i on je želeo da ih što podrobnije razmotri. Malo je, menutim, bilo nade da će nešto saznati, ukoliko Kedron ne bude voljan za saradnju.

Trebalo je da nasluti da će se Alvin jednoga dana sresti sa Lakrdijašem, kao i da će taj susret imati nepredvidive posledice. Kedron je predstavljao drugu osobu u gradu za koju se moglo reći da je nastrana ali njegovu nastranost su iplanirali tvorci Diaspara. Odavno je bilo otkriveno da bez izvesnog zlodela i nereda Utopija ubrzo postaje nepodnošljivo dosadna. Po prirodi stvari, menutim, nije se moglo jemčiti da će zločin postojati na optimalnom nivou koji je zahtevala socijalna jednačina. Ukoliko je, naime, opunomoćen i regulisan, on prestaje da bude zločin.

Poziv Lakrdijaša predstavljao je rešenje — na prvi pogled naivno, pa ipak veoma tanano — koje su usavršili projektanti grada. U čitavoj istoriji Diaspara nije bilo ni dve stotine osoba čija su mentalna svojstva odgovarala ovoj naročitoj ulozi. Ovi ljudi uživali su izvesne pogodnosti koje su ih štitile od posledica njihovog delanja, premda je bilo i takvih Lakrdijaša koji su prešli dopuštene granice i bili kažnjeni jedinom kaznom koja se mogla izvršiti u Diasparu — prognani su u budućnost pre no što se njihovo tekuće bivstvovanje okončalo.

U retkim i nepredvidljivim prilikama Lakrdijaš bi nekom smicalicom naglavce okrenuo ceo grad, ali se uglavnom ispostavljalo da je posredi neka dobro smišljena praktična šala ili sračunat napad na neko trenutno omiljeno verovanje, odnosno način života. Ako se sve to ima na umu naziv ‘Lakrdijaš’ bio je više nego prikladan. Nekada su postojali ljudi koji su imali veoma slična zaduženja i ovlašćenja, u davnim vremenima kada je još bilo dvorova i kraljeva.

„Olakšaćemo stvari“, reče Jeserak, „ako budemo iskreni jedan prema drugome. Obojica znamo da je Alvin jedinstven, da nikada ranije nije živeo u Diasparu. Možda ti možeš bolje od mene da razabereš šta to znači. Sumnjam da se u gradu može dogoditi bilo šta što ne bi bilo isplanirano, tako da verovatno postoji odrenena svrha zbog koje je on stvoren. Da li će on ostvariti tu svrhu, ma šta ona bila, ja ne znam. Isto tako nemam pojma da li je ona dobra ili rnava. Ona mi je, naprosto, nedokučiva.“

„Da se ona možda ne odnosi na nešto što je izvan grada,“

Jeserak se strpljivo osmehnuo; kao što se i moglo očekivati, Lakrdijaš je sprovodio u delo svoju malu šalu.

„Objasnio sam mu šta se nalazi napolju; on zna da sa druge strane zidova Diaspara postoji samo pustinja. Odvedi ga tamo, ako možeš; možda ti znaš put. Kada se jednom suoči sa stvarnoću, to će možda odagnati neobičnost iz njegovog uma.“

„Mislim da je on već video spoljni svet“, reče Kedron tiho. Kazao je to više samome sebi nego Jeseraku.

„Ne verujem da je Alvin srećan“, nastavi Jeserak. „Još nije stupio ni u kakvu ozbiljnu vezu, a i ne vidim kako bi, kada ga još proganja ta fiks-ideja. Pa ipak, on je veoma mlad. Nije isključeno da će prerasti ovu fazu i uklopiti se u opštu shemu grada.“

Izgledalo je kao da Jeserak pokušava sam sebe da uveri u to što govori, tako da se Kedron zapita koliko je on stvarno ubenen u to.