Grad i zvezde

Kada je prvobitno iznenanenje minulo, osetio se potpunim gospodarem situacije. Čitavog života izdavao je narenenja mašinama, a činjenica da mu je ova izgledala nepoznata nije bila ni od kakve važnosti. Imao je prilike da se susretne jedva sa nekoliko postotaka od ukupnog broja robota u Diasparu, koji su ga opskrbljivali dnevnim potrebama.

„Umeš li da govoriš?“ upita Alvin.

Vladala je tišina.

„Da li neko upravlja tobom?“

I dalje tišina.

„Odlazi, prini, digni se, spusti se.“

Nijedna od uobičajenih misli za kontrolu nije izazvala nikakvu posledicu. Mašina je oholo ostala nepomična. Ovo je ukazivalo na dve mogućnosti. Ili je bila veoma neinteligentna da bi ga razumela, ili, pak, odveć inteligentna, sa vlastitom moći izbora i voljom. Ako je ovo poslednje bilo tačno, morao je da je prihvati kao sebi ravnu. No, čak ju je i tako mogao potceniti, premda time ne bi navukao gnev na sebe, pošto roboti uglavnom nisu patili od taštine.

Hilvar nije mogao obuzvati smeh zbog Alvinove očigledne osujećenosti. Upravo je zaustio da predloži da on preuzme na sebe deo posao oko komuniciranja, kada mu reči zamreše na usnama. Tišinu Šalmirana narušio je jedan zlokoban zvuk u čije poreklo nije moglo biti nikakve sumnje: žuboravo bućkanje veoma velikog tela koje izranja iz vode.

Po drugi put od kako je napustio Diaspar Alvin je poželeo da se nalazi kod kuće. A onda mu je palo na pamet da se malodušnot ne slaže sa duhom pustolovine i on poče da korača polako ali odlučno ka jezeru.

Stvor koji je izranjao iz tamne vode izgledao je kao čudovišna parodija, satkana u živoj materiji, robota koji ih je i dalje podvrgavao svom nemom motrenju. Isti jednakostraničan raspored očiju nije mogao predstavljati puku podudarnost; čak je i sklop pipaka, zajedno sa malim bočnim udovima, bio prilično verno odražen. No, sličnost je tu prestajala. Robot nije posedovao — pošto mu očigledno nije bila potrebna — resu tananih, paperjastih izraštaja koji su udarali po vodi postojanim ritmom, čekinjave mnogostruke udove na kojima je stvor nosio sebe po suvom, ili ventilacione ulaze, ukoliko su to bili, koji su sada ćudljivo brektali u razrenenom vazduhu.

Najveći deo tela ostao je u vodi; samo se prvih deset stopa pomolilo u onome što je očevidno predstavljalo strani elemenat. Čitava životinja dostizala je dužinu od pedesetak stopa, a čak i neko ko uopšte ne bi bio upućen u biologiju shvatio bi da ovde nešto uopšte nije bilo u redu. Grana stvorenja ostavljala je utisak krajnje improvizacije i odsustva svakog planiranja, kao da su mu delovi proizvedeni bez prethodnog promišljanja, a potom skleptani zbrda zdola kada se pojavila potreba.

Bez obzira na veličinu stvora i na njihovo prvobitno podozrenje, Alvin i Hilvar više nisu osećali ni najmanju nelagodnost kada su jednom podrobno osmotrili žitelja jezera. Životinja je ispoljavala zabavnu nespretnost, tako da je bilo nemoguće prihvatiti je kao ozbiljnu pretnju, čak i da je bilo nekog razloga da se posumnja u njene rnave namere. Ljudska rasa odavno je prevazišla užase detinjstva pred nečim čiji je izgled bio stran. Taj strah nije mogao opstati posle prvog kontakta sa prijateljski nastrojenim vanzemaljskim rasama.

„Ja ću se pozabaviti ovim“, reče Hilvar tiho. „Imam iskustva u radu sa životinjama.“

„Ali to nije životinja“, uzvrati mu Alvin šapatom. „Siguran sam da je inteligentan stvor i da njemu pripada ovaj robot.“

„Možda on pripada robotu. U svakom slučaju, mentalno ustrojstvo mora da mu je vrlo čudno. Još ne mogu da otkrijem nikakav trag misli. Hej! Šta se to zbiva?“

Čudovište se nije pokrenulo iz svog poluuspravljenog položaja na rubu vode, u kome je izgledalo da se održava uz prilične napore. Ali u središtu trougla očiju kao da je počela da se obrazuje poluprovidna membrana — koja je pulsirala, kucala i najednom počela da odašilje čujne zvuke. Bila je to niskoferekventna, zvonka tutnjava koja nije uobličavala nikakvu razumnu poruku, mada je bilo očigledno da stvorenje pokušava da im se obrati.

Izgledalo im je mučno da posmatraju ovaj očajnički pokušaj uspostavljanja kontakta.

Nekoliko minuta biće se uzalud naprezalo; a onda, iznenada, kao da je shvatilo da greši.

Pulsirajuća membrana suzila je svoj obim, a zvuci koje je odašiljala povisili su se za nekoliko oktava, sve dok nisu ušli u područje normalnog govora. Počele su da se oblikuju razumljive reči, mada su se i dalje mešale sa nerazgovetnim deonicama. Činilo se kao da se stvorenje priseća nekog rečnika koga je naučilo veoma davno, ali već dugo vremena nije imalo prilike da se koristi njime.

Hilvar je pokušao da mu pomogne.

„Sada te razumemo“, reče on, govoreći polako i razgovetno. „Da li ti možemo pomoći?

Videli smo svetlost koju si proizveo. Ona nas je dovela ovamo iz Lisa.“

Pri reči ‘Lis’ stvorenje se zgrčilo kao da se prisetilo nekog gorkog razočaranja.

„Lis“, ponovi ono; nije izgovorilo baš najbolje slovo ‘s’, tako da je reč zazvučala kao ‘Lid’.

„Uvek iz Lisa. Niko drugi ne dolazi. Mi zovemo Velike, ali oni ne čuju.“