Grad i zvezde

Alvin ga gotovo nije čuo; zadubio se u vlastite misli, pokušavajući da se seti onoga što je ikada čuo o Šalmiranu. Toga nije bilo mnogo; posle ogromnog vremena koje je prošlo, niko više nije mogao razgraničiti istinu od predanja. Jedino je bilo sigurno da je šalmiranska bitka značila kraj Čovekovih osvajanja i početak njegovog dugog pada.

Menu onim planinama, pomisli Alvin, možda se nalazi rešenje svih problema koji su ga zaokupljali toliko godina.

„Koliko će nam biti potrebno da stignemo do utvrnenja?“ upita on Hilvara.

„Nikada nisam bio tamo, ali sigurno je dalje nego što sam nameravao da odemo. Sumnjam da će nam biti dovoljan samo jedan dan.“

„Možemo li se poslužiti hoverkraftom?“

„Ne; put vodi menu planine, a nikakva kola tamo ne mogu da pronu.“

Alvin je počeo da se premišlja. Bio je umoran, stopala su mu se izranjavila, a mišići na listovima još su ga boleli od naprezanja na koje nije navikao. Sve je išlo u prilog tome da celu stvar odloži za neki drugi put. Ali drugog puta moglo je i ne biti.

Pod prigušenom svetlošću slabašnih zvezda, od kojih je priličan broj zgasnuo od kada je Šalmiran podignut, Alvin se neko vreme nosio sa vlastitim nedoumicama, a onda je doneo odluku. Ništa se nije promenilo; planine su nastavile svoje prekinuto bdenje nad usnulom zemljom. Ali ključni obrt u istoriji već je minuo i ljudska rasa se kretala ka neobičnoj, novoj budućnosti.

Alvin i Hilvar više nisu spavali te noći, već su pospremili logor u prvi cik zore. Brdo je bilo optočeno rosom i Alvin je osetio divljenje prema iskričavim draguljima koji su povijali svaku travku i list ‘Fisak’ vlažne trave očarao ga je dok je krčio put kroz nju, a kada je stigao do vrha brda i osvrnuo se unazad, video je da se iza njega pruža staza poput tamne trake kroz bleštavo tle.

Sunce se upravo podiglo iznad istočnog zida Lisa, kada su stigli do ruba šume. Ovde, Priroda je ponovo bila jedini gospodar. Čak je i Hilvar izgledao pomalo izgubljen menu džinovskim stablima što su zaprečavala svetlost sunca i stvarala velike senke na podu džungle. Srećom, reka sa vodopada tekla je na jug linijom koja je bila odveć prava da bi sasvim bila prirodna i držeći se njene obale mogli su izbeći gušći šiprag. Hilvar je utrošio veliki deo vremena vodeći računa o Krifu, koji bi povremeno nestajao u džungli ili mahnito jurio preko vode. Čak je i Alvin, kome je i dalje sve izgledalo novo, osećao da ova šuma poseduje čari koje se nisu sretale u manjim, znatno kultivisanijim gajevima severnog Lisa.

Malo je bilo sličnog drveća; većina se nalazila u različitim stanjima devolucije, a neka su se preobratila tokom vekova u svoje prvobitne, prirodne oblike. Priličan broj stabala uopšte nije poticao sa Zemlje — a verovatno ni iz Sunčevog sistema. Bdijući poput stražara nad manjim drvećem, uzdizale su se džinovske sekvoje, visoke po tri ili četiri stotine stopa. Nekada su nosile odličje najstarijih stvari na Zemlji; i dalje su bile malo vremešnije od Čoveka.

Reka se sada širila; stalno se rastakala u mala jezera, po kojima su stajala usidrena sićušna ostrva. Bilo je mnoštvo insekata — blistavo obojenih stvorova koji su se njihali tamo-amo iznad površine vode. Uprkos Hilvarovoj naredbi, Krif je jednom pohitao da se pridruži svojim dalekim srodnicima. Istog trena nestao je u oblaku bleštavih krila i do njih je dopro zvuk ljutitog zujanja. Trenutak potom, oblak se rasprsnuo i Krif se vratio preko vode, brzinom koja je gotovo izmicala vidu. Posle toga, držao se tih uz Hilvara i slični izleti mu više nisu padali na pamet.

Predveče su do njih doprli slučajni odsevi planina koje su se pružale ispred. Reka koja im je bila veoma veran vodič sada je tromo proticala, kao da se i ona približavala kraju svog puta. Ali bilo je očigledno da neće moći da stignu do planina pre noći; znatno pre zalaska sunca šuma je postala tako tamna da je dalje napredovanje bilo nemoguće. Velika stabla ležala su sasvim u senci, a kroz lišće je šumeo hladan vetar. Alvin i Hilvar rešili su da se ulogore pored jedne gorostasne zimzelene sekvoje, čije su najviše grane i dalje plamtele sjajem sunca.

Kada je najzad skriveno sunce zašlo, svetlost se i dalje zadržala na razigranoj vodi. Dva istraživača — kakvima su sada sebe smatrali, i to nipošto bez razloga — otpočinila su u sve gušćoj tami, posmatrajući reku i razmišljajući o svemu onome što su videli. A onda je Alvin ponovo osetio kako ga obuzima osećaj prijatne dremljivosti koji je prvi put iskusio prethodne noći i on se radosno prepustio snu. Ovaj možda nije bio potreban u lagodnom životu Diaspara, ali ovde je bio veoma dobrodošao. U poslednjem trenutku pre no što će uroniti u stanje nesvesnosti, upitao se ko je poslednji prošao ovuda i pre koliko vremena.