Grad i zvezde

Hilvar se sažalio na njega kada su prevalili dve trećine uspona; nakratko su predahnuli, pruživši se na strminu koja je gledala prema zapadu, dok im je blaga sunčeva svetlost napajala tela toplinom. Potmula grmljavina bila je sada veoma snažna; Alvin je zatražio od Hilvara objašnjenje, ali ovaj je odbio da mu ga da. Ako bi mu sada kazao šta ga čeka na kraju nasipa, rekao mu je, izostalo bi svako iznenanenje.

Sada su se kretali u pravcu sunca, ali, srećom, završni deo uspona bio je blag i lak. Drveće koje je prekrivalo niže delove brda sada se proredilo, kao da se i ono umorilo od borbe sa silom teže; poslednjih nekoliko stotina metara tle je bilo obraslo niskom, krutom travom po kojoj je bilo vrlo prijatno koračati. Kada se vrh pojavio na vidiku, Hilvara je iznenada preplavila plima energije i on je ustrčao uz strminu. Alvin je odlučio da ne prihvati izazov; u stvari, nije imao nikakvih izgleda. Bio je sasvim zadovoljan da nastavi tromim korakom, a kada bude stigao Hilvara, da se sruči pored njega u prijatnoj iscrpljenosti.

Tek kada je povratio dah, mogao je početi da se divi pogledu koji se pružao pod njim, ugledavši najzad izvorište neprestane grmljavine koja je sada ispunjavala vazduh. Tle se strmo obrušavalo nadole sa litice brda — tako strmo, u stvari, da se ubrzo pretvaralo u gotovo okomit greben. Odskačući daleko od pročelja grebena pružala se moćna koprena vode, koja se povijeno sunovraćivala kroz prostor da bi se rasprskavala o stene hiljadu stopa niže. Tu se gubila u svetlucavoj izmaglici kapljica, dok se iz dubine oglašavala ona postojana, potmula grmljavina koja se rastakala u šuplje odjeke s obe strane brda.

Najveći deo vodopada sada se nalazio u senci, ali sunčeva svetlost, koja se slivala preko planina, i dalje je obasjavala donje predele, dodajući završni prisenak čarobnosti celom prizoru. Podrhtavajući u kratkovečnoj lepoti, iz samog korena sunovrata uzdizala se poslednja duga na Zemlji.

Hilvar napravi dugačku kretnju rukom, obujmivši čitavo obzorje.

„Odavde“, reče on, povisivši glas da bi nadjačao grmljavinu vodopada, „možeš sagledati ceo Lis.“

Alvin je imao razloga da mu veruje. Na sever su se pružale nebrojene milje šuma, mestimično prošarane čistinama, poljima i vijugavim tokovima stotina reka. Zapreteno negde u ovoj ogromnoj panorami ležalo je selo Erli, ali nije bilo nikakve svrhe tražiti ga. Alvinu se učinilo da vidi odsev jezera pored koga ga je put doveo do ulaza u Lis, ali je ubrzo shvatio da ga je oko obmanulo. Još dalje na sever, šume i čistine gubile su se u šarenoj prostirci zelenila, izbrazdanoj tu i tamo linijama brda. A iza nje, na samoj granici vidljivosti, planine koje su ogranivale Lis od pustinje pružale su se poput dalekih oblačnih masa.

Pogled je bio nešto drugačiji u pravcu istoka i zapada, dok su na jugu planine izgledale udaljene svega nekoliko milja. Alvin ih je potpuno razgovetno video i postalo mu je jasno da su znatno više od malog vrha na kome je stajao. Od njih ga je razdvajao predeo koji se činio znatno divljijim nego zemlja kroz koju su upravo prošli. Na neki neodredljiv način, izgledao je pust i prazan, kao da Čovek tu nije živeo toliko godina.

Hilvar odgovori na Alvinovo neizrečeno pitanje.

„Nekada je i ovaj deo Lisa bio nastanjen“, reče. „Ne znam zbog čega je napušten, a možda ćemo ga jednog dana ponovo naseliti. Sada tamo žive samo životinje.“

Odista, nigde nije bilo ni traga od ljudskog života: nijedna krčevina ili ukroćeno rečno korito koji bi govorili o Čovekovom prisustvu. Samo se na jednom mestu mogao primetiti znak da je on jednom tu živeo: na udaljenosti od mnogo milja, samotne bele ruševine štrčale su iznad krošnji drveća poput slomljene čeljusti. Svuda unaokolo džungla je ponovo zadobila prevlast.

Sunce je zahodilo za zapadne zidine Lisa. U trenu u kome se gubi dah, daleke planine kao da su buknule zlatnim plamenom; a onda je zemlja nad kojom su bdile utonula u senku i noć je pala.

„Trebalo je da ovo učinimo ranije“, reče Hilvar, praktičan kao i uvek, kada je počeo da istovaruje opremu. „Kroz pet minuta sasvim će se smračiti... a i zahladniće.“

Neobični delovi urenaja počeše da se slažu po travi. Iz tankog tronošca pružala se okomita šipka sa kruškolikim zadebljanjem na gornjem kraju. Hilvar ju je podizao dok mu nije došla u visinu glave, a zatim dade mentalni signal koji Alvin nije mogao da uhvati. U istom času, njihovo malo logorište preplavila je svetlost, a tama je ustupila. Kruška nije zračila samo svetlost već i toplotu, pošto je Alvin osetio blagu, umilnu jaru koja kao da mu je uranjala do samih kostiju.

Noseći tronožac u jednoj ruci, a prtljag u drugoj, Hilvar se počeo spuštati niz obronak, dok je Alvin hitao za njim, nastojeći na svaki način da ne izine iz kruga svetlosti. Konačno su se ulogorili u maloj uvali nekoliko stotina metara ispod litice brda, a zatim počeše da stavljaju u pogon ostatak opreme.