Grad i zvezde

Iako je životinjsko carstvo Lisa priuštilo Alvinu čitav jedan svet novih zanimanja i iznenanenja, njega su ipak u najvećoj meri opčinile dve krajnje tačke spektra ljudske populacije. Veoma mladi i veoma stari žitelji bili su za njega podjednako neobični i podjednako zapanjujući. Najvremešniji stanovnik Erlija tek što je proživeo drugo stoleće i pred sobom je imao još svega nekoliko godina života. Kada on bude stigao u to doba, pade Alvinu na pamet, telo mu se gotovo uopšte neće promeniti, dok je ovaj starac, koji pred sobom kao naknadu nije imao čitav niz budućih postojanja, već gotovo iscrpeo sve svoje fizičke snage. Kosa mu je bila sasvim seda, a lice mu je predstavljalo neverovatno prepletenu mrežu bora. Najveći deo vremena provodio je sedeći na suncu ili se polako šetajući selom, izmenjujući bešumne pozdrave sa svakim koga bi sreo. Kako se Alvinu činilo, on je bio sasvim zadovoljan; ništa više nije tražio od života, niti ga je uzbunivala pomisao na skori kraj.

Bila je to filosofija koja se u toj meri razlikovala od one u Diasparu da je Alvin uopšte nije mogao pojmiti. Zbog čega bi se neko mirio sa smrću kada ona nije bila nužna, kada vam je na raspolaganju stajao izbor da živite hiljadu godina, a onda da prostrujite kroz mnogo milenijuma da biste ponovo krenuli ispočetka u svetu kome ste vi pomogli da se uobliči?

Čvrsto je odlučio da razreši ovu tajnu čim mu se bude ukazala prilika da je iskreno razmotri sa nekim. Bilo mu je veoma teško da poveruje da se Lis opredelio za ovo po slobodnoj volji, znajući pri tom da postoji i druga mogućnost.

Deo odgovora pronašao je menu decom, tim malim stvorenjima koja su mu izgledala podjednako čudna kao i životinje u Lisu. Proveo je mnogo vremena menu njima, posmatrajući ih kako se igraju; na kraju, ona su ga prihvatila kao prijatelja. Ponekad mu se činilo da deca uopšte nisu ljudska, pošto su im pobude, logika, pa čak i jezik bili sasvim osobeni. Sa nevericom bi pogledao u odrasle i pitao se kako je moguće da su se oni razvili iz ovih izuzetnih bića koja kao da su najveći deo života provodila u svom vlastitom, privatnom svetu.

Pa ipak, čak i onda kada su ga varala, budila su mu u srcu osećanje koje mu je ranije bilo potpuno nepoznato. Kada bi — što je bio prilično redak izuzetak — briznula u plač zbog neke osujećnosti ili očajanja, njihova mala potištenost činila mu se tragičnijom od Čovekovog dugog povlačenja posle gubitka Galaktičkog Carstva. Ovo je bilo suviše veliko i daleko da bi ga dirnulo, dok je plač deteta poganao pravo u srce.

Alvin je upoznao ljubav u Diasparu, ali sada se sreo sa nečim podjednako dragocenim, bez čega sama ljubav nije mogla dostići svoje najviše ispunjenje, već je uvek ostajala nepotpuna.

Bila je to nežnost. Dok je Alvin proučavao Lis, ovaj je takone njega ispitivao i nije bio nezadovoljan onim što je pronašao. Proveo je u Erliju tri dana, kada mu je Seranis predložila da krene malo dalje i da obine i druge delove zemlje. On je smesta prihvatio predlog — pod uslovom da ne mora da jaše neku od seoskih trkačkih životinja.

„Uveravam te“, reče Seranis, sa retkim prizvukom humora, „da ovde nikome ne pada ni na kraj pameti da izlaže opasnosti svoje dragocene konje. Pošto je ovo naročiti slučaj, pripremiću prevoz koji će ti znatno više pristajati. Hilvar će ti biti vodič, ali, naravno, ti i dalje uživaš punu slobodu kretanja.“

Alvin se upitao da li je to sasvim istina. Pretpostavljao je da bi bilo izvesnih primedbi ukoliko bi on pokušao da se vrati na brežuljak sa čijeg je vrha prvi put izbio u Lis. Ovo ga, menutim, za sada nije mnogo zabrinjavalo, pošto još nije žurio sa povratkom u Diaspar; i inače je o tom problemu malo razmišljao, posle prvobitnog susreta sa Seranis. Život je ovde obilovao zanimljivostima i novinama, tako da je on još bio zadovoljan njime.

Cenio je Seranisin postupak da mu ponudi svog sina kao vodiča, mada su Hilvaru nesumnjivo data pomna uputstva da vodi računa da ovaj nešto ne zabrlja. Alvinu je bilo potrebno izvesno vreme da se navikne na Hilvara, iz razloga koje mu nije mogao tačno objasniti, a da mu pri tom ne povredi osećanja. Fizičko savršenstvo predstavljalo je sveopštu pojavu u Diasparu, što je dovelo do potpunog obezvrenenja pojedinačne lepote; ljudi su je primećivali koliko i vazduh koji su udisali. To, menutim, nije bilo tako u Lisu, a najlaskaviji pridev koji se mogao pripisati Hilvaru glasio je ‘odbojan’. Prema Alvinovim merilima, on je bio krajnje ružan i ovaj ga je kraće vreme hotimice izbegavao. Ako je Hilvar toga i bio svestan, ničim to nije pokazao; nedugo potom, njegova uronena prijatnost srušila je sve prepreke koje su stajale menu njima. Tek je trebalo da done vreme kada će se Alvin toliko navići na Hilvarov široki, izvijeni osmeh, na njegovu snagu i blagost, da će teško moći da poveruje da ga je nekada smatrao neprivlačnim; tada će mu se činiti da ga ne bi menjao ni za šta na svetu.